Осмислити и опстати

Косово и Метохија, прича о опстанку српског народа у тешким условима живота на вековним огњиштима, годинама је неизоставна тема свих домаћих и међународних политичких разговора и преговора. Економска слика са тих простора такође је присутна у медијима, али где је Косово и Метохија на културној мапи Србије?

Чини се да се врло мало зна о тамошњим културним догађањима, a њихов значај је велик јер, како у разговору за наш лист каже Валентина Питулић, доцент за народну књижевност на Приштинском универзитету са седиштем у Косовској Митровици, они "нам дају снагу да издржимо и осмислимо живот достојан човека на Косову и Метохији".

– У тешким условима у којима се нашао српски народ на Косову и Метохији организовање културних дешавања јако је важан сегмент живота. То је област духовног делања којом се човек брани од онога што прети да му обесмисли живот. Митровица има свој културни живот, почевши од џез-фестивала, духовних вечери које организује Студентски културни центар где су гости најчешће монаси Рашко-призренске епархије, а Филозофски факултет као и Друштво писаца Косова и Метохије организују промоције књига и гостујућа предавања угледних књижевника и професора.

И не само то. Сваке године, у августу, у Звечану се организује сликарска колонија "Соколица" као и песничке вечери. У Лепосавићу је заживео фестивал домаћег филма, ревија најбољих остварења, а у августу је у овој општини актуелан Међународни фестивал фолклора који је ревијалног карактера. Последњи дан је такмичарски и учествују културно-уметничка друштва са Косова и Метохије. У Лешку је управо завршено традиционално такмичење певача аматера у извођењу изворних народних песама "Акорди Лешка".

Очување културног наслеђа на неки начин је и професионални задатак Валентине Питулић, с обзиром на то да студентима у Митровици предаје народну књижевност. Зато смо је и питали да ли се и данас бележи народно стваралаштво на тим просторима.

– Косово и Метохија, са својим културним благом, чине стожер српске духовне вертикале. Народно стваралаштво је рукопис и матрица сваког народа, наша лична карта, мапа која нам показује прави пут. Са својим студентима покушавам да наставим оно што су започели моји професори и узори, проф. др Владимир Бован и академик проф. др Нада Милошевић-Ђорђевић, који су предано бележили оно што живи у народном памћењу. Добар део тога што је забележено у протеклим деценијама публиковано је и сачувано од заборава. Тај део посла јако је важан јер је један корпус народа заувек напустио своје домове.

Одлучност и снага младих људи који су остали на Косову и Метохији, њихова спремност да заврше студије упркос нимало лаким условима за школовање, оно је што, како каже Валентина Питулић, задивљује. Њихово студирање додатно отежава недоступност литературе. Како нам је саговорница објаснила, књижни фонд факултетске библиотеке остао је у Приштини, као и богати фонд Универзитетске библиотеке. "Морали смо да кренемо од почетка и набављамо оно што је било неопходно за извођење наставе", прича Валентина Питулић. "И стручна литература и савремена збивања у српској литератури требало би да буду доступнији нашим студентима, а мислим да би Министарство просвете могло да осмисли начин достављања књига без којих нема ваљаног рада".

Ипак, не изостаје сарадња са институцијама културе у централној Србији, без које, објашњава наша саговорница, не би могли да се усправе и наставе рад после 1999. године.

– Када је реч о факултету на ком радим постоји сарадња са Београдским универзитетом, имамо честа гостујућа предавања еминентних професора; наши професори учествују на научним скуповима које организују сродни факултети у земљи и иностранству. Сматрамо да би сарадњу убудуће требало појачати на свим пољима просвете и културе и да је неопходан континуирани рад на квалитету да бисмо оздравили тамо где смо се због историјских потреса помало урушили. Мислим да би убудуће све институције просвете и културе требало да се ангажују да помогну онима који су спремни да овде остану – каже Питулићева.

То нас је подстакло да питамо ко је о(п)стао с обзиром да се велики број уметника одселио са Косова и Метохије. Иако Валентина Питулић каже да нема комплетан увид у кретање књижевника са ових простора, поменула је оне које повремено виђа: Ратко Поповић је остао у Грачаници упркос томе што му је братанац убијен у самом центру овог места, затим круг митровичких песника – Милан Михајловић, Ненад Раденковић, Новица Соврлић и Миомир Јовановић; Петра Сарића није видела од егзодуса Срба 1999. и колико зна живи на Брезовици, а ту је и Митар Рељић, аутор књиге "С душом на готовс", сведочанство страдања Срба на Косову и Метохији до 17. марта 2004. године.

О њиховом стваралаштву Питулићева још каже: "Када су времена тешка, језички израз или постаје сасвим скучен чекајући временску дистанцу или тражи тренутно отелотворење. Мислим да само ретки пронађу меру у којој успешно смештају оно о чему би да проговоре."

Тешки услови за живот и рад који су незаобилазни у свакој причи о Косову и Метохији нису изостали ни овај пут. Звучи парадоксално, како каже наша саговорница, али понекад управо они пробуде најбоље у човеку. Снагу и мотив да се баве проучавањем књижевности, Валентина Питулић, њене колеге и студенти проналазе у "ономе што су нам оставили преци, кроз писану реч, слику, музику, обичај".