Још о „српском сателиту”

Реномирани војни коментатор Мирослав Лазански изнео је своје виђење актуелног питања изнајмљивања сателита у чланку „Србија на сателиту” (објављено у „Политици”, 22. маја). Ако је у очекивању нашег изласка из економске кризе желео да о овој теми пише на духовит начин у томе је успео. Насмејао сам се и ја његовим духовитим опаскама. Ако је желео и да информише јавност о чему се ради у суштинском смислу, постигао је и тај циљ. Наравно, нетачно.

Он је у праву када каже да министар одбране не мора ништа да зна о сателитима. Међутим, овај министар је знао доста о њиховој употреби и значају у безбедносном смислу. Као секретар Специјалне комисије УН за Ирак, која је након првог заливског рата 1992. године имала за задатак да провери да ли су Ираку остала скривена оружја за масовно уништавање, имао сам овлашћења за приступ подацима добијеним сателитским осматрањем. Ту сам нешто научио и о „читању” добијених снимака.

Пет делегација наших војних званичника посетило је Израел током 2002. и 2003. године и сваки пут су имали задовољство да их представници „Имиџ сата”, убеђују у корисност ове технологије. Нису марили ни да дођу у Београд. То су урадили у јануару 2005. године и пред групом одабраних званичника из војнобезбедносних служби, Генералштаба, Министарства одбране и других стручних служби направили презентацију своје моћне технологије. Озарена лица присутних подстакла су ме да овај ентузијазам поделим са највишим органима државне власти. Поднео сам извештај Врховном савету одбране марта 2005. године, па Савету министара априла исте године, и још једном ВСО-у у јуну. Ова тела су прихватила моје извештаје и Савет министара ме је задужио да реализујем активности на укључивању државне заједнице у систем сателитске контроле. Састанцима ВСО присуствује и начелник Генералштаба у кога су током дискусије биле уперене очи три председника у очекивању његове стручне реакције. Он је одмереним покретима главе дао до знања да председници размишљају у добром правцу. Додуше, нешто касније, начелник није више могао да се сети да је присуствовао таквим састанцима. На то су га подсетили званични записници.

Зашто баш израелски сателит? Са њима се разговарало већ неколико година. Било је логично те разговоре наставити, а других понуђача и није било. Америка је била вољна да нам војно помогне, па и у сателитској технологији. Тражила се само једна ствар – да се пре тога Хагу изруче Караџић и Младић. Преговори са познатим европским војним произвођачем ЕАДС окончани су по истом основу. Био сам вољан да разговарам са Русима, рачунајући да ћу у старту имати подршку старог познаника Сергеја Лаврова, њиховог министра иностраних послова. Можда је то било и логичније због Косова, а можда бисмо сателит добили и бесплатно. Али то није било у тренду у држави чије су власти хтеле у ЕУ и НАТО. А „Имиџ сат” је лако обезбедио сагласност њихове владе да нам се ова технологија прода. Не верујем, како то мисли Мирослав Лазански, да би нам они за 44 милиона евра продали трећеразредну технологију. Или можда он зна нешто више од мене. Не искључујем такву могућност, али он сигурно не зна много о земаљској станици.

Није она требало да буде у Израелу већ у Србији. Њена изградња, укључујући обуку наших стручњака да њом управљају, требало је да кошта шест милиона евра (од укупне цене). „Имиџ сат” нам је нудио и варијанту да њихова земаљска станица прави снимке и да нам их доставља у електронској форми. Друга варијанта омогућавала би добијање слике у реалном времену. И она је коштала више. Наравно, није све било идеално. Сателит није позициониран изнад Косова већ кружи око Земље и обезбеђује слику са одређеним прекидима. То би, нажалост, омогућило Адемију и Шаћирију да претрче улицу неопажено. Али војску су интересовале и друге ствари. А, било је речи и о знатној користи за цивилни сектор.

Што се тиче знања англосаксонског права, зашто бих морао да га знам? Мишљење о томе требало је да дају надлежне правне службе Савета министара СЦГ. И оне би то и урадиле да им је нацрт уговора био достављен на сагласност. Пре тога требало је довршити преговоре са „Југоимпортом СДПР”, који је требало да заступа Савет министара. Нацрт уговора који је потписан био је само потврда о намери да се преговори наставе у доброј вери. А шта би друго могао да значи текст на енглеском језику потписан у једном примерку и остављен израелској страни? Свакако не државни уговор, сем за проф. Стевана Лилића, који је то здушно тврдио на арбитражи у Лондону заједно са трговцем који је представљао „Имиџ сат”.

Још једна ствар. Преговори са израелском компанијом су вођени у име Савета министара. Логично је онда да путујем на основу њиховог путног налога. Чак су ми уредно исплаћене и дневнице за овај пут. То што људи из Министарства одбране тврде да ни у Савету министара нису могли да нађу овај путни налог, говори само о нашој администрацији.

Бивши министар одбране Србије и Црне Горе