КРИЗА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Европска унија је у кризи. Али овде не мислим на финансијску кризу већ на кризу конструкције уније која се само боље види у време тешкоћа са грчким и другим дуговима.

Та конструкциона слабост је следећа: ЕУ је увела јединствену валуту и, тиме, јединствену монетарну политику, али је фискална остала на националном нивоу. Тако је онемогућена, или бар веома отежана, сарадња монетарне и фискалне политике, која је централна за сваку разумну економску политику. Резултат су две неповољне могућности.

Прво, остало је могуће да нека земља (као Грчка) доведе себе неразумном фискалном политиком и задуживањем у тешку ситуацију, али да, са друге стране, она нема монетарну и политику курса које би је могле спасити. Остаје јој само смањење цена и надница, као веома болна варијанта, пошто може донети знатан пад друштвеног производа и немогућност редовног сервисирања спољних дугова. Тако се данас све више верује да ће Грчка, и поред помоћи ЕУ, реструктурисати своје дугове, што је само лепши израз за банкрот.

И друго, када већ део или цела ЕУ упадне у кризу не постоји могућност да се фискална политика централно користи у борби (као што чини Америка) већ се мора прибегавати ванредним средствима, о којима не само да је потребно да се договара већ и да се ефикасно спроводе, што у ЕУ никако није једноставно.

Творци овакве уније су, свакако, били свесни ових ризика, па су смислили прецизна правила којих се земље морају придржавати како не би упале у кризу. Главно је било оно о лимиту буџетског дефицита на три ГДП-а, који је, гле чуда, прва прекршила Немачка, пре више година.

Основа овог концепта била је идеја да се свака земља брине за себе и плаћа цену сопствених слабости. Овај помало суров став био је природан пошто би унапред прокламована широка солидарност навела мање солидне земље да трошкаре како им се хоће, а да рачун, због солидарности, плате сви.

На папиру та строгост изгледа уверљиво: пошто свако сам сноси последице својих поступака, то свако има мотив да се понаша разумно. Али Грчка показује да се и разумна логика може изневерити. Са друге стране, Европска унија није обична уговорна организација већ више од тога: држава у настајању. Стога она не сме да дозволи да њене чланице пропадају из било којих разлога, чак и када је то по њеним правилима! Једноставно, европска политичка идеја суштински није спојива са установљеним механизмом који би, да се доследно примени, довео до тога да већина стоји са стране и посматра како једна чланица пропада.

И тако, сада имамо на делу сукоб двају конститутивних начела Европске уније: „свако плаћа своје грешке” и „чланица ЕУ не може да пропадне”. И шта је изабрала ЕУ? Ништа: задржала је оба. Створила је огроман фонд од 750 милијарди евра за помоћ слабим чланицама; заоштриће још више правила о фискалној одговорности не би ли спречила чланице да упадају у кризу. Али противречност је остала.

Занимљиво је да се овог пута не примењује стара тактика еврооптимиста, по којој је сваки проблем у функционисању уније добар доказ да је, ето, потребно још више надлежности пренети на Брисел. Изгледа не само да се схвата како је немогуће савладати отпор Британије и неких других у погледу централизације фискалне политике већ и да је и код федералиста помало угашен елан даљег продубљивања заједништва.

Са Британијом постоји тежи проблем: извукла се од суфинансирања поменутог фонда уз изговор да се ради о спасавању евра који она не користи. То јесте тачно, али се ради и о спасавању држава чланица ЕУ, па би логично било да сви прискоче у помоћ. Као што је учинила Шведска, која такође не употребљава евро. Проблем је тренутно гурнут под тепих, али ће се на површину појавити кад-тад.

директор економских студија ЦЛДС-а