KRIZA EVROPSKE UNIJE

Evropska unija je u krizi. Ali ovde ne mislim na finansijsku krizu već na krizu konstrukcije unije koja se samo bolje vidi u vreme teškoća sa grčkim i drugim dugovima.

Ta konstrukciona slabost je sledeća: EU je uvela jedinstvenu valutu i, time, jedinstvenu monetarnu politiku, ali je fiskalna ostala na nacionalnom nivou. Tako je onemogućena, ili bar veoma otežana, saradnja monetarne i fiskalne politike, koja je centralna za svaku razumnu ekonomsku politiku. Rezultat su dve nepovoljne mogućnosti.

Prvo, ostalo je moguće da neka zemlja (kao Grčka) dovede sebe nerazumnom fiskalnom politikom i zaduživanjem u tešku situaciju, ali da, sa druge strane, ona nema monetarnu i politiku kursa koje bi je mogle spasiti. Ostaje joj samo smanjenje cena i nadnica, kao veoma bolna varijanta, pošto može doneti znatan pad društvenog proizvoda i nemogućnost redovnog servisiranja spoljnih dugova. Tako se danas sve više veruje da će Grčka, i pored pomoći EU, restrukturisati svoje dugove, što je samo lepši izraz za bankrot.

I drugo, kada već deo ili cela EU upadne u krizu ne postoji mogućnost da se fiskalna politika centralno koristi u borbi (kao što čini Amerika) već se mora pribegavati vanrednim sredstvima, o kojima ne samo da je potrebno da se dogovara već i da se efikasno sprovode, što u EU nikako nije jednostavno.

Tvorci ovakve unije su, svakako, bili svesni ovih rizika, pa su smislili precizna pravila kojih se zemlje moraju pridržavati kako ne bi upale u krizu. Glavno je bilo ono o limitu budžetskog deficita na tri GDP-a, koji je, gle čuda, prva prekršila Nemačka, pre više godina.

Osnova ovog koncepta bila je ideja da se svaka zemlja brine za sebe i plaća cenu sopstvenih slabosti. Ovaj pomalo surov stav bio je prirodan pošto bi unapred proklamovana široka solidarnost navela manje solidne zemlje da troškare kako im se hoće, a da račun, zbog solidarnosti, plate svi.

Na papiru ta strogost izgleda uverljivo: pošto svako sam snosi posledice svojih postupaka, to svako ima motiv da se ponaša razumno. Ali Grčka pokazuje da se i razumna logika može izneveriti. Sa druge strane, Evropska unija nije obična ugovorna organizacija već više od toga: država u nastajanju. Stoga ona ne sme da dozvoli da njene članice propadaju iz bilo kojih razloga, čak i kada je to po njenim pravilima! Jednostavno, evropska politička ideja suštinski nije spojiva sa ustanovljenim mehanizmom koji bi, da se dosledno primeni, doveo do toga da većina stoji sa strane i posmatra kako jedna članica propada.

I tako, sada imamo na delu sukob dvaju konstitutivnih načela Evropske unije: „svako plaća svoje greške” i „članica EU ne može da propadne”. I šta je izabrala EU? Ništa: zadržala je oba. Stvorila je ogroman fond od 750 milijardi evra za pomoć slabim članicama; zaoštriće još više pravila o fiskalnoj odgovornosti ne bi li sprečila članice da upadaju u krizu. Ali protivrečnost je ostala.

Zanimljivo je da se ovog puta ne primenjuje stara taktika evrooptimista, po kojoj je svaki problem u funkcionisanju unije dobar dokaz da je, eto, potrebno još više nadležnosti preneti na Brisel. Izgleda ne samo da se shvata kako je nemoguće savladati otpor Britanije i nekih drugih u pogledu centralizacije fiskalne politike već i da je i kod federalista pomalo ugašen elan daljeg produbljivanja zajedništva.

Sa Britanijom postoji teži problem: izvukla se od sufinansiranja pomenutog fonda uz izgovor da se radi o spasavanju evra koji ona ne koristi. To jeste tačno, ali se radi i o spasavanju država članica EU, pa bi logično bilo da svi priskoče u pomoć. Kao što je učinila Švedska, koja takođe ne upotrebljava evro. Problem je trenutno gurnut pod tepih, ali će se na površinu pojaviti kad-tad.

direktor ekonomskih studija CLDS-a