Криза? Па шта, једном се живи

Атина – Шетња улицом Ермоу, атинском „штрафтом”, на први поглед може у потпуности да демантује слику разбеснелих Грка, коју последњих недеља преносе светски медији. Не само да нема трагова насилних демонстрација него овo одредиште за куповину изгледа као било које у Европи. Доминирају излози у којима се продају најновије колекције познатих произвођача незнатно скупље него што су у београдским радњама, а заинтересовани их у великим групама разгледају и купују.

У бутицима у улици Ермоу видели смо редове девојака које чекају испред кабина да испробају нове „крпице”. Један млади Атињанин не одаје утисак неког ко озбиљно размишља о томе да почне да штеди. Просечна грчка плата, која је сада око 800 евра и мања је од европског просека, због рестриктивних мера владе први пут ће после 35 година бити смањена. Иако Међународни монетарни фонд захтева од презадужене Грчке да мање троши, тако да Грци ускоро могу очекивати смањење плата, засад се понашају као да се цела прича о банкроту државе дешава неком другом. У међувремену, омиљена задовољства поскупљују.

– Моје другарице су највише гунђале зато што су поскупеле цигарете. Један дан пакла кошта 3,20 евра, а већ следећи 3,80. То је само један од баналних примера свакодневних драстичних поскупљења, али моје другарице Гркиње не размишљају о томе да батале цигарете – открива Уна Тодоровић, Параћинка на постдипломским студијама у Атини.

Скоро свака породица и даље макар једном недељно руча у неком од бољих ресторана. Кафићи, у којима су цене нешто мало више од оних у београдским, препуни су у било које доба дана или ноћи. У ноћним клубовима све врви од живота, а на питање о томе како је могуће да се толико излази у време када економисти Грчкој предвиђају банкрот млади одговарају: „Па, једном се живи”.

Тако ни одлазак на летовање није доведен у питање.

– Углавном поседују куће или познају неког ко поседује кућу на мору тако да их летовање не кошта много, па можемо рећи да они то не доживљавају као луксуз – каже Уна.

Баш као што се и извештај о стварном финансијском стању државе успешно заташкавао, тако се Грци, свесни штетности нереда, труде да свакодневне проблеме сакрију од туриста како не би угрозили значајан извор прихода. Чак су и полицајци, којих у последње време има више око зграде парламента, распоређени тако да не ометају групице странаца који фотографишу непомичне стражаре, једну од атинских атракција.

На странце рачунају и имигранти који се „мувају” по туристичким зонама и нуде јефтине копије свега и свачега.

– Говорим енглески, грчки тек помало. Грчка ми је само успутна станица ка некој другој европској земљи где се боље живи. Радим све, све што ми се понуди – открива двадесетчетворогодишњи Нигеријац Абајоми, илегални имигрант, који је у Атину дошао пре неколико месеци. Он, као и бројни други илегалци, продаје копије производа „луја витона”, „гучија” или „самсонајта” за свега двадесетак евра. Подједнако купују и Грци и туристи. Имигранти обилазе госте по баштама ресторана нудећи им велики избор пиратских дискова са музиком домаћих музичара или порно-филмовима. Сву своју робу углавном носе у коферима или увијену у чаршав како би брзо могли да је покупе уколико наиђе полиција.

Ништа не одаје утисак да је Атина главни град земље која је до гуше у економским проблемима. У ствари, скоро ништа. Ако се само мало одмакнете од туристичке зоне и прошетате улицом Стадиоу, гомила букета, свећа и порука на грчком подсећа на троје људи који су почетком месеца погинули током нереда на улицама. Оштријем оку не могу да промакну ни мрље од црвене фарбе којом су демонстранти кажњавали фасаде појединих институција.

Али, осим тога, Атина не изгледа другачије него пре кризе. То се види на сваком кораку, нарочито по пуним баштама угоститељских објеката и опуштеним причама које се ту воде. Ипак је лакше када се о финансијским проблемима расправља уз јаку кафу или када се политичари спомињу уз чашу доброг вина или пива.

Уосталом, тај балкански менталитет нам је добро познат.

С. Кораћ