Чек као ноћна мора

Дуго прижељкивани одлазак у пензију за многе постаје права ноћна мора. Пре свега због папирологије коју у "томовима" треба прикупити и предати Фонду за пензионо и инвалидско осигурање запослених. Због тога се понекад на први чек чека и по годину дана.

Они који нису били те среће да имају ревносног послодавца, који им је месец за месец уплаћивао пензијско и социјално осигурање, или је загубио "доказни материјал", проћи ће и буквално социјалну голготу. Не само због тога што ће на решење дуго чекати него и зато што за све то време неће моћи да овере здравствену књижицу или добију маркицу за превоз у Београду. Нису ни радници, нити пензионери.

Мање болно чекање може бити само за оне који су по одласку из фирме успели да подигну отпремнину, односно законски минимум од три плате. Јер, док чекају решење ипак имају од чега да преживе, потврђују у Фонду ПИО. А и знају да им новац, чак и ако први чек касни, следи од дана када су поднели захтев за пензију.

Од почетка ове године на решење се, потврђују и у Фонду, чека нешто дуже. Углавном због неповезаног стажа и непотпуне документације. На обради се у овом тренутку, истичу у Фонду, налази више од 20.000 предмета. Чак и да је сва документација коју будући пензионери прилажу комплетна и "на једном месту", Фонду би због великог обима посла требало најмање 50 одсто више службеника који раде искључиво на овим предметима.

Само је лане, подсећају у Фонду, обрађено чак 80 одсто захтева. Од поднетих 395.324 завршено је 340.831 и то у законском року од 60 дана.

Највише проблема имају они који су радили у бившим југословенским републикама, а којима сада не могу због изгубљене или спаљене документације да издају потврду о запослењу. Још ако у Србији немају 20 година стажа или старосни услов за пензију, морају се добро наоружати стрпљењем док не добију самосталну пензију. Односно док им пензијски фондови из бивших југословенских република не доставе папире.

Има запетљаних случајева, истичу у Фонду, када је запослени мењао фирме. Довољно је да само један газда није уплаћивао доприносе и да се направи проблем. Једина срећна околност може бити ако тај неко има услове за пензију и без доказа из  бивших југословенских република.

Тако ће бар добити привремено решење за пензију, а коначно ће стићи накнадно, када се прикупе сви докази о уплатама доприноса. Они који нису те среће мораће да се стрпе док не буду имали валидан доказ да су стекли услове за пензионисање, истичу у Фонду.

Стога није реткост да се подносиоцима захтева предложи да сами себи доплате стаж, иако је то била обавеза послодавца. Главобољу пензионерима праве и нови власници фирми који су приликом куповине предузећа обећавали да ће испунити социјални програм, уплатити све што није регулисано, да би потом одустајали под изговором да је то ипак била обавеза "оног претходног". Има и случајева када стечајни управници траже да им радници плате за такве услуге.

Данас је највише управо таквих, истичу у Фонду, додајући да је у време велике Југославије било незамисливо да нека фирма не уплаћује доприносе, као и да је деведесетих година то постала пракса.

Како би убрзали цео процес, у Фонду ПИО сваког месеца избацују листинг са подацима од 6.000 до 10.000 имена са подацима о зарадама и стажу из ког се види коме шта недостаје за пензионисање.

У Фонду ПИО упозоравају да будући пензионери не чекају тренутак да раскину радни однос и тек тада крену с прикупљањем папира. Препорука је да најпре провере шта им недостаје од папира како би одмах после затварања врата фирме у којој су провели радни век смирено сачекали први чек.