Десант са Риџијуса

Зе­зну­ла ме „цр­ве­на му­ња”. Ни­је пла­ну­ла у сре­ду кад сам за­вер­глао. Са­мо пре­вр­ну­ла очи­ма и ту­жно пућ­ну­ла, као пре­хла­ђе­на ажда­ја: „Кхр­рр-уахр­рр...” Утвр­дио сам да је то те­шко ста­ње по­сле­ди­ца пра­зног ре­зер­во­а­ра, хро­нич­не бо­ле­сти ко­ја ми „ју­ги­ћа”мо­ривећ ме­се­ци­ма. И си­лом при­ли­ка ушао у ауто­бус за Гроц­ку. По­жу­рио да по­мог­нем те­та-Не­ни и те­ча-Слав­че­ту да ску­ва­ју слат­ко од ја­го­да...

Као уз­о­ран гра­ђа­нин, кар­ту у јав­ном пре­во­зу увек пла­ћам, али у три слу­ча­ја – ни­по­што: ако шо­фер пу­ши за во­ла­ном, ако је гу­жва­њац то­ли­ки да су пут­ни­ци сле­пље­ни у ин­те­грал­ни ор­га­ни­зам и не мо­гу да се раз­дво­је ни кад се отво­ре вра­та, и уко­ли­ко „ми­о­ми­ри­си” због за­блин­ди­ра­них про­зо­ра у во­зи­лу на­сто­је да оба­ле све при­сут­не. Обич­но је ис­пу­њен бар не­ки од ових усло­ва за шверц, а у „три­стот­ки” су ис­пу­ни­ли сва три, па ми је са­вест би­ла мир­на што ни­сам пла­тио во­жњу. Опу­стио сам се и на за­ма­гље­ном ста­клу пр­стом по­чео да црт­кам из­ду­же­не фи­гу­ри­це ван­зе­ма­ља­ца и пи­ска­рам њи­хо­ве чуд­не ди­ја­ло­ге. То ра­дим кад год сам угро­жен. Та­ко ре­ћи – од­ма­ле­на.

Хип­но­ти­са­ло ме до­бо­ва­ње ки­шних ка­пи. Бус пи­чи, а ја на про­зо­ру сли­ку по сли­ку иша­рах чи­тав на­уч­но­фан­та­стич­ни стрип „Де­сант са Ри­џи­ју­са”. Као, са те да­ле­ке га­лак­си­је до­ла­зе по­се­ти­о­ци, зва­ни Сај­бер Ри­џе Кон­тро­ло­ри. Ма­ли су, нор­мал­но, зе­ле­ни, флу­о­ре­сцент­ни, у пр­сти­ћи­ма им ла­сер­ска пен­ка­ла, но­се де­тек­то­ре ул­тра­љу­би­ча­стог зра­че­ња и у прат­њи Ан­дро­ид-Пан­ду­ра на­о­ру­жа­них до ка­ци­ге ске­ни­ра­ју нас, Зе­мља­не. Тра­же тзв. Не­чи­по­ва­не ко­ји не по­шту­ју пра­ви­ла ко­ја они, Ри­џе, Ри­џо­ва­ни или Ри­џо­ван­ци – бог те пи­та ка­ко ли се зо­ву – уво­де на на­шу див­ну Пла­ву пла­не­ту. А ми, Љу­ди, оку­пље­ни у По­кре­ту от­по­ра, на све на­чи­не из­бе­га­ва­мо бли­ски су­срет са опа­ким Кон­тро­ло­ри­ма. Па они би да нам пр­во опле­ве нов­ча­ни­ке, па да нас иш­чи­пу­ју, а ако се опи­ре­мо – сле­ди нам су­ро­во дез­ин­те­гри­са­ње до по­след­њег мр­да­ју­ћег ато­ма!

По­што би­смо ми Бе­о­гра­ђа­ни не­што и да ра­ди­мо – иде­мо на по­сао, у шко­лу, у про­вод...– Сај­бе­ров­ци ко­ри­сте ту на­шу глу­пу на­ви­ку и ке­ба­ју нас кад се нај­ма­ње на­да­мо, у град­ском пре­во­зу, фо­ли­ра­ју­ћи да тра­же „сле­пе пут­ни­ке”. Е, тад ак­ти­ви­ра­мо си­стем за алар­ми­ра­ње – кри­ком „Ево их Ри­џе!” до­ја­вљу­је­мо јед­ни дру­ги­ма пре­те­ћу опа­сност и иска­че­мо на ули­цу – али ни Ри­џи­ју­са­не­ри ни­су на­ив­ни. На­про­тив! До­мун­ђа­ва­ју се по­гле­ди­ма, оп­ко­ља­ва­ју нас не­чуј­но, а кад им фур­не­мо на­по­ље фрк­ћу у соп­стве­ни ре­вер где им је скри­вен ми­кро­фон­чић. Ја­вља­ју ба­зи да смо ин­те­ли­гент­ни­ји не­го што пи­ше у про­спек­ту о ин­ва­зи­ји на Зе­мљу. Из ду­би­на Уни­вер­зу­ма сти­жу им до­дат­не бри­га­де кло­но­ва нај­но­ви­је ге­не­ра­ци­је и по­чи­ње ма­сов­ни де­сант на Бе­о­град. Нај­ја­че сна­ге ша­љу на ли­ни­је пре­ма Гроц­кој, Ри­то­пе­ку и Ка­лу­ђе­ри­ци где ло­ве от­по­ра­ше без кар­те. Зра­че их. Узи­ма­ју по­дат­ке из би­о­ме­триј­ских до­ку­ме­на­та! Из­ла­жу стра­шним ин­фра­цр­ве­ним му­ка­ма и слич­ној ди­ги­тал­ној гол­го­ти! Ре­ги­стру­ју у елек­трон­ску Бе­лу књи­гу не­пла­ти­ша! На­пла­ћу­ју ка­зне што у ке­шу, што пре­ко уплат­ни­ца „Ин­фо­ста­на”! Швер­це­ри – фин сој хо­мо­са­пи­јен­са, са­мо скроз де­кин­ти­ран – ор­га­ни­зу­ју по­бу­ну и по­чи­ње Пр­ви ме­ђу­га­лак­тич­ки су­коб...

„Три­стот­ка” труц­ка по Сме­де­рев­цу. Не сме­та ми, сне­вам свој стрип. Не­ко ме др­му­са: – Кар­ту на пре­глед, мо­лим!

Отво­рим очи, не ве­ру­јем: сан се ма­те­ри­ја­ли­зо­вао! Оп­ко­љен сам Ри­џо­ван­ци­ма! Ко­смич­ка па­тро­ла од три зе­лем­ба­ћа у си­ја­ју­ћим пр­слу­ци­ма упе­ри­ла ла­сер­ске олов­ке у ме­не! Оће да ме пре­тво­ре у ну­ле и је­ди­ни­це!

– Ааааа! – кри­чим. Сај­бе­ров­ци устук­ну­ше.

– Ево их Ри­џе! – упо­зо­ра­вам оно ма­ло пре­о­ста­лих Љу­ди, чу­пам вра­та и гра­бим на сло­бод­ну те­ри­то­ри­ју.

– Држ’те швер­це­ра! – пи­ште Ри­џо­ва­ни за мном. На­о­ру­жа­ни Ан­дро­ид-Пан­дур ва­ди ли­си­це...

Бе­же­ћи од Кон­тро­ло­ра, про­ме­нио сам 25 бу­се­ва до Гроц­ке. Они уђу, ја иза­ђем, они уђу... Кад сам уве­че сти­гао, те­та Не­на и те­ча Слав­че већ ску­ва­ли слат­ко!

Са две те­гле у ру­ка­ма, у по­врат­ку сам от­ку­цао кар­ту и без­бри­жно се во­зио до ку­ће. Су­тра­дан сам ку­пио и мар­ки­цу за јун. Тре­ба оста­ти не­при­ме­тан, рат све­то­ва се на­ста­вља.

Дар­ко Ка­ле­зић