Променити босански репертоар

Бо­сна је, по мно­го че­му, је­дин­стве­на у све­ту: три пред­сед­ни­ка, 14 пар­ла­ме­на­та, 180 ми­ни­ста­ра. Др­жа­ва ко­ја, по ми­шље­њу мно­гих, фак­тич­ки не функ­ци­о­ни­ше због на­сле­ђе­них омра­за, због по­де­ла на ен­ти­те­те и кан­то­не, због то­га што је под ме­ђу­на­род­ним про­тек­то­ра­том на чи­јем је вр­ху аустриј­ски ди­пло­ма­та Ва­лен­тин Ин­цко, ви­со­ки пред­став­ник за БиХ и исто­вре­ме­но спе­ци­јал­ни пред­став­ник ЕУ за БиХ.

Ин­цко (61), по­ре­клом ко­ру­шки Сло­ве­нац, пре­у­зео је ду­жност мар­та 2009, у вре­ме­ни­ма ко­ја се опи­су­ју као ло­ша.

Бо­сна и Хер­це­го­ви­на је по­де­ље­на. Бо­шња­ци ин­си­сти­ра­ју на ве­ћој цен­тра­ли­за­ци­ји, Хр­ва­ти по­зи­ва­ју на до­дат­не по­де­ле дуж ет­нич­ких ли­ни­ја, Ср­би пре­те ре­фе­рен­ду­мом о от­це­пље­њу. За­ми­ре ам­би­ци­о­зно де­фи­ни­сан про­цес из­град­ње на­ци­је.

Пре­ма Га­лу­по­вим ис­тра­жи­ва­њи­ма, че­тво­ро од де­сет љу­ди у БиХ пред­ви­ђа да ће се Бо­сна рас­па­сти. Раз­ли­чи­те ви­зи­је бу­дућ­но­сти већ су спре­чи­ле спро­во­ђе­ње мно­гих ре­фор­ми ко­је се сма­тра­ју нео­п­ход­ним за ула­зак у ЕУ.

У фе­де­ра­ци­ји, као и у Ре­пу­бли­ци Срп­ској, на­ра­ста уве­ре­ње да ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца по­сле по­сти­за­ња Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма 1995. ни­је би­ла од ве­ли­ке ко­ри­сти, па се из­бо­ри за­ка­за­ни за 3. ок­то­бар опи­су­ју као нај­ва­жни­ји од кра­ја ра­та. Њи­хов ре­зул­тат од­ре­ди­ће да ли ће БиХ на­пре­до­ва­ти ка ЕУ или ће оста­ти по­ли­тич­ки уве­за­на у чвор.

Ин­цко ме је при­мио у Са­ра­је­ву, до­бро обез­бе­ђе­ном сре­ди­шту Уре­да ви­со­ког пред­став­ни­ка (ОХР), но­вој згра­ди по­диг­ну­тој на ле­вој оба­ли Ми­љац­ке.

Уред је не­ка­да имао око 700 са­рад­ни­ка, а од 1. ју­ла све­шће се на око 150 – све у ци­љу пре­ба­ци­ва­ња по­сло­ва са ОХР-а на европ­ске ин­сти­ту­ци­је.

Дан уочи са­ра­јев­ског ску­па ЕУ – За­пад­ни Бал­кан Аустри­ја­нац је ра­дио као на тра­ци. Ин­тер­вју за „По­ли­ти­ку“ био је је­дан од шест тог да­на.

Чи­ни се да Бо­сна оп­ста­је не због уну­тра­шње ко­хе­зи­је, већ же­ље спо­ља. Ка­кав је Ваш до­жи­вљај Бо­сне?

Опро­сти­те, али ап­со­лут­но се не сла­жем с ва­ма. Сма­трам да је ва­ша оце­на при­лич­но па­у­шал­на. БиХ је су­ве­ре­на др­жа­ва, на пу­ту као ЕУ. Тач­но је да има сво­јих про­бле­ма и ком­пли­ко­ва­ну уну­тра­шњу струк­ту­ру и тач­но је да је њен на­пре­дак ка Евро­пи спо­ри­ји не­го што би­смо ми из ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це же­ле­ли, али не за­бо­ра­ви­те про­шлост ове зе­мље ко­ја укљу­чу­је че­ти­ри го­ди­не ра­та. Да­кле, ула­зак у пост­ко­му­ни­стич­ки про­цес тран­зи­ци­је у овој зе­мљи и ре­а­ли­за­ци­ја ре­фор­ми нео­п­ход­них за члан­ство у ЕУ ни­су те­кли јед­на­ко бр­зо и без про­бле­ма, као што је то био слу­чај с дру­гим др­жа­ва­ма.

Го­во­ре­ћи о ко­хе­зи­ји, ви­ше од 80 од­сто гра­ђа­на БиХ же­ле да зе­мља, а не њи­хо­ва ло­кал­на за­јед­ни­ца или оп­шти­на, по­ста­не чла­ни­ца ЕУ. Ово је из­у­зет­но охра­бру­ју­ћи по­да­так ко­ји ја­сно илу­стру­је ка­кво рас­по­ло­же­ње вла­да у зе­мљи.

Ја БиХ ви­дим као зе­мљу ко­ја има ја­сну бу­дућ­ност: као пу­но­прав­ну чла­ни­цу ЕУ. Не по­сто­ји ни­јед­на дру­га ре­ал­на мо­гућ­ност. Ме­ђу­тим, ка­ко бр­зо ће се то де­си­ти за­ви­си од оних ко­ји упра­вља­ју зе­мљом. У Шпа­ни­ји је про­цес при­дру­жи­ва­ња тра­јао 11 го­ди­на.

Ва­ша ми­си­ја је да јед­ну ве­штач­ку на­ци­ју тран­сфор­ми­ше­те у устав­ну др­жа­ву с јед­ним пред­сед­ни­ком, у пар­ла­мен­тар­ну де­мо­кра­ти­ју с јед­ном вла­дом, у тр­жи­шну еко­но­ми­ју без ово­ли­ко ко­руп­ци­је. Европ­ска уни­ја у Бо­сни по­ку­ша­ва оно од че­га су Аме­ри­кан­ци од­у­ста­ли у Ира­ку: про­це­са из­град­ње на­ци­је. За раз­ли­ку од Ира­ка, не по­сто­ји вре­мен­ски оквир за по­сте­пе­ни тран­сфер вла­сти. Да ли то зна­чи да ЕУ јед­но­став­но не­ма из­ла­зну стра­те­ги­ју?

Пре све­га, ово о че­му го­во­ри­те ни­је у мом ман­да­ту. Мој ман­дат је по­што­ва­ње и спро­во­ђе­ње Деј­тон­ског ми­ров­ног спо­ра­зу­ма. Осим то­га, си­ту­а­ци­ја у БиХ не мо­же се по­ре­ди­ти са си­ту­а­ци­јом у Ира­ку. Не по­сто­је слич­но­сти. Та­ко­ђе, ни­је у мом ман­да­ту да ана­ли­зи­рам ни­ти да осу­ђу­јем аме­рич­ку спољ­ну по­ли­ти­ку.

Али, кре­ни­мо од по­чет­ка: БиХ же­ли да се при­дру­жи ЕУ, то је чи­ње­ни­ца. С дру­ге стра­не, ЕУ је Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни по­ну­ди­ла мо­гућ­ност члан­ства. Не­ма сми­сла го­во­ри­ти о „из­ла­зној стра­те­ги­ји“ ако ће БиХ по­ста­ти чла­ни­ца ЕУ. Уни­ја је у ви­ше на­вра­та по­ка­за­ла да је ов­де ка­ко би пру­жи­ла по­моћ и по­др­шку зе­мљи за што бр­жи и ефи­ка­сни­ји на­пре­дак на том пу­ту. Ми смо при­сут­ни у БиХ и оста­ће­мо ов­де ка­ко би­смо по­мо­гли зе­мљи кроз цео про­цес ин­те­гра­ци­је у ЕУ. Чак пла­ни­ра­мо да по­ја­ча­мо на­ше при­су­ство ка­да се до­не­се од­лу­ка о за­тва­ра­њу ОХР-а.

Хва­љен као три­јумф мо­дер­ног др­жав­ни­штва, Деј­тон је ипак у кри­зи. Ка­ко ра­сте страх од ра­ди­ка­ли­за­ци­је, ше­фи­ца европ­ске ди­пло­ма­ти­је, ба­ро­не­са Ештон, БиХ је про­гла­си­ла за при­о­ри­тет ЕУ ове го­ди­не. Има­ју­ћи у ви­ду же­љу БиХ да уђе у НА­ТО и ЕУ, да ли мо­же­мо оче­ки­ва­ти при­ти­сак да се оја­ча­ју фе­де­рал­не ин­сти­ту­ци­је ка­ко би Бо­сна по­ста­ла функ­ци­о­нал­на др­жа­ва?

Ре­фор­ме су нео­п­ход­не ако зе­мља же­ли да бу­де у ста­њу да нор­мал­но функ­ци­о­ни­ше уну­тар струк­ту­ра ЕУ и НА­ТО. У из­ве­шта­ју ЕУ о на­прет­ку ја­сно се де­фи­ни­ше про­грам ре­фор­ми сва­ке го­ди­не. То је про­цес кроз ко­ји је сва­ка зе­мља мо­ра­ла да про­ђе то­ком про­це­са при­дру­жи­ва­ња и БиХ ни­је из­у­зе­так од овог пра­ви­ла. Ако же­ли­те да се при­дру­жи­те би­ло ко­јем клу­бу, мо­ра­те да по­шту­је­та пра­ви­ла члан­ства. Исто вре­ди за БиХ.

Бут­мир­ски про­цес до­жи­вео је не­у­спех. Па­кет ре­фор­ми је Бо­шња­ци­ма био не­до­во­љан а Ср­би­ма и Хр­ва­ти­ма су­ви­ше ра­ди­ка­лан. У Ре­пу­бли­ци Срп­ској чак твр­де да пред­ло­зи из Бут­ми­ра ште­те Деј­тон­ском спо­ра­зу­му. Та­ко се до­шло до за­кључ­ка да Бо­сна мо­ра да се по­ми­ри с тим ка­ква је, а ве­ли­ке си­ле мо­ра­ју да на­ста­ве да по­др­жа­ва­ју и нај­ма­њи на­пре­дак. Да ли и да­ље ми­сли­те да ће, ка­ко сте јед­ном ре­кли, „због про­па­лог по­ку­ша­ја да се до­го­во­ре, бо­сан­ски ли­де­ри од­го­ва­ра­ти пред исто­ри­јом“?

Оно што сам ре­као за ва­ше но­ви­не про­шлог ок­то­бра вре­ди и да­нас. Сви ми од­го­ва­ра­мо исто­ри­ји и на­шим на­след­ни­ци­ма. Ште­та је што пре­го­во­ри у Бут­ми­ру ни­су ис­ко­ри­шће­ни ка­ко би се на­пра­вио ве­ли­ки на­пре­дак. По­треб­но је мно­го стр­пље­ња и од­луч­но­сти да се по­стиг­не спо­ра­зум ко­ји је сви­ма при­хва­тљив, али за та­ко не­што је пре све­га по­треб­на по­ли­тич­ка хра­брост и кон­струк­тив­на во­ља свих уче­сни­ка, а то је у Бут­ми­ру не­до­ста­ја­ло. Пи­та­ње устав­не ре­фор­ме не­ће не­ста­ти с днев­ног ре­да. Сви ли­де­ри мо­ра­ју да бу­ду све­сни те чи­ње­ни­це, мо­ра­ју да сма­ње сво­је мак­си­ма­ли­стич­ке зах­те­ве ка­ко би се до­шло до ре­ше­ња. Ов­де сам да на сва­ки мо­гу­ћи на­чин по­мог­нем и олак­шам чи­тав овај про­цес, али ко­нач­ни до­го­вор је у ру­ка­ма по­ли­тич­ких ли­де­ра.

Сви се сла­жу да си­ту­а­ци­ја два ен­ти­те­та не функ­ци­о­ни­ше до­бро, да су ре­фор­ме бло­ки­ра­не, па Вам ЕУ да­је ве­ли­ку моћ да би­сте кон­тро­ли­са­ли тен­зи­је. У РС Вас оп­ту­жу­ју за „дик­та­тор­ску моћ“. Ме­ђу­тим, у по­след­ње вре­ме не ко­ри­сти­те сво­ја ши­ро­ка „бон­ска овла­шће­ња“. Да ли су Ва­шинг­тон и Бри­сел, уочи из­бо­ра у БиХ у ок­то­бру, од­у­ста­ли од твр­де по­ли­ти­ке ка­ко не­ко­о­пе­ра­тив­ним ло­кал­ним ли­де­ри­ма не би по­ди­гли по­пу­лар­ност у на­о­штре­ним на­ци­о­нал­ним ба­за­ма?

Бон­ска овла­шће­ња су део ман­да­та ви­со­ког пред­став­ни­ка и уко­ли­ко се ука­же по­тре­ба за тим по­но­во ћу их ко­ри­сти­ти, то је све. Ипак, не­ћу их ко­ри­сти­ти са­мо за­то што ова или она осо­ба у БиХ ве­ру­је да би то тре­ба­ло да учи­ним, или да бих уме­сто иза­бра­них до­ма­ћих ли­де­ра ре­шио пи­та­ња ко­ја се ти­чу ин­те­гра­ци­је у ЕУ.

Дру­ги део ва­шег пи­та­ња је чи­ста спе­ку­ла­ци­ја и ја се ти­ме ни­ка­да не ба­вим. Ја­сно је шта же­ле и Бри­сел и Ва­шинг­тон: БиХ ко­ја ефи­ка­сно спро­во­ди ре­фор­ме и ко­ја не­по­врат­но иде пу­тем члан­ства у ЕУ.

Бив­ши ко­ме­сар за про­ши­ре­ње Оли Рен је јед­ном ре­као да се „у ЕУ не мо­гу при­ма­ти про­тек­то­ра­ти“. Да ли то зна­чи да Ве­ће за им­пле­мен­та­ци­ју Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма на­ме­ра­ва да БиХ пре­пу­сти до­ма­ћој де­мо­кра­ти­ји и по­ву­че ОХР?

ОХР ће би­ти за­тво­рен ка­да бу­ду спро­ве­де­ни ци­ље­ви и усло­ви ко­је је Са­вет за спро­во­ђе­ње ми­ра по­ста­вио у фе­бру­а­ру 2008, не пре то­га.

По­на­вља­те да се ни­су сте­кли усло­ви за по­вла­че­ње ОХР-а. Шта то пре­ци­зни­је зна­чи?

Ни­су се у пот­пу­но­сти оства­ри­ла три ци­ља: рас­по­де­ла и ре­гу­ли­са­ње др­жав­не имо­ви­не, вој­не имо­ви­не и за­тва­ра­ња уре­да у Брч­ком. На по­те­зу су три вла­де.

Ли­чи на раз­го­вор о тех­нич­ким пи­та­њи­ма. Ка­ко сто­ји ствар с по­ли­тич­ким пи­та­њи­ма и са­гла­сно­сти­ма, ко­ја су у ср­жи свих про­бле­ма?

То је до­бро пи­та­ње. Ја сам го­во­рио о пет ци­ље­ва и два усло­ва, а дру­ги услов го­во­ри о ста­бил­ној по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји и пот­пу­ном ис­пу­ња­ва­њу Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма. О ис­пу­ње­њу тог дру­гог усло­ва, до­ста по­ли­тич­ког, мо­же да од­лу­чи­је са­мо Ве­ће за им­пле­мен­та­ци­ју ми­ра. Ми­слим да смо на до­бром пу­ту ка тран­сфор­ма­ци­ји.

Твр­де да Бри­сел же­ли да Вам огра­ни­чи ауто­ри­тет, али су САД про­тив јер се пла­ше да би Ре­пу­бли­ка Срп­ска мо­гла да сле­ди при­мер Ко­со­ва. Ка­ко ства­ри са­да сто­је?

По­но­во – то су чи­сте спе­ку­ла­ци­је. Мој ман­дат је исти као што је био: оси­гу­ра­ти да Деј­тон­ски ми­ров­ни спо­ра­зум бу­де у пот­пу­но­сти спро­ве­ден. Не­ма би­ло ка­квих па­ра­ле­ла из­ме­ђу си­ту­а­ци­је на Ко­со­ву и у БиХ. Ме­ђу­тим, исти­на је да, на не­ки на­чин, у ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци вла­да рас­по­ло­же­ње да се што ма­ње ко­ри­сте бон­ска овла­шће­ња, да се што ма­ње ко­ри­сти ми­кро­ме­наџ­мент а да исто­вре­ме­но бу­де ви­ше ло­кал­не од­го­вор­но­сти.

Да ли се ја­ча­њем све­сти о ло­кал­ној од­го­вор­но­сти мо­гу сма­тра­ти и уоч­љи­во ин­тен­зи­ви­ра­ни кон­так­ти ре­ги­о­нал­них ли­де­ра у по­след­ње вре­ме?

Ви­дим да се у ре­ги­о­ну по­ја­вљу­је но­ва струк­ту­ра, да се гра­ди но­ва струк­ту­ра ју­го­и­сточ­не Евро­пе. Де­сет го­ди­на по­сле За­гре­бач­ке де­кла­ра­ци­је ми смо са­да у не­ком дру­гом ре­ги­о­ну. Све­до­ци смо ре­ги­о­нал­не ко­о­пе­ра­ци­је, кон­струк­тив­не и до­бре ат­мос­фе­ре. Ср­дач­но по­др­жа­вам ини­ци­ја­ти­ве пред­сед­ни­ка Бо­ри­са Та­ди­ћа – Де­кла­ра­ци­ју о Сре­бре­ни­ци, Ис­тан­бул­ску де­кла­ра­ци­ју, су­срет Иг­ман­ске ини­ци­ја­ти­ве. Са­мо пре не­ко­ли­ко да­на одр­жан је су­срет пред­сед­ни­ка БиХ, Хр­ват­ске, Цр­не Го­ре и Ср­би­је. Пре не­ко­ли­ко да­на сам у дру­штву с пред­сед­ни­ком Хр­ват­ске Ивом Јо­си­по­ви­ћем у Ре­пу­бли­ци Срп­ској по­се­тио ме­ста зло­чи­на. Ту је био и Ми­ло­рад До­дик, али и Су­леј­ман Ти­хић.

По­ред ре­ги­о­нал­не са­рад­ње од­не­дав­но мо­же­мо да го­во­ри­мо и о ре­ги­о­нал­ном по­ми­ре­њу. То је ве­о­ма, ве­о­ма зна­чај­но. То да­је нов ква­ли­тет ре­ги­о­ну. Не за­бо­ра­вља­мо про­шлост, али гра­ди­мо бу­дућ­ност. То је не­што што ни­је по­сто­ја­ло пре са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци. Због то­га сам ве­о­ма сре­тан.

Да ли су са­да­шњи ре­ги­о­нал­ни кон­так­ти по­ру­ка да они ко­ји се др­же ја­ког на­ци­о­на­ли­зма не­ма­ју пер­спек­ти­ву?Да ће их ток до­га­ђа­ја укло­ни­ти?

По­ли­ти­ча­ри су увек праг­ма­ти­ча­ри и зна­ју да пре­по­зна­ју сиг­на­ле вре­ме­на. За оне ко­ји зна­ју шта зна­чи ЕУ, си­гу­ран сам да ће се ре­то­ри­ка на овим про­сто­ри­ма ме­ња­ти а да ни­ко због то­га не бу­де ма­ње Ср­бин или ма­ње Бо­шњак. Не­ке стан­дард­не ре­пер­то­а­ре тре­ба ме­ња­ти.

Сво­је­вре­ме­но сте у јед­ној еми­си­ји уче­ство­ва­ли за­јед­но с пре­ми­је­ром РС Ми­ло­ра­дом До­ди­ком. Обо­ји­ци је би­ло по­ста­вље­но исто пи­та­ње: ка­ко ви­ди­те БиХ за две го­ди­не. До­дик је од­го­во­рио „без Ин­цка“, Ви сте од­го­во­ри­ли „без До­ди­ка“. Мо­гу­ће је да обо­ји­ца оста­не­те, али и да вас обо­ји­це не бу­де. Шта са­да ка­же­те?

Оста­јем код свог од­го­во­ра, али у по­ли­ти­ци је све мо­гу­ће.

Ис­тан­бул­ска де­кла­ра­ци­ја по­кре­ну­ла је кон­так­те на ре­ла­ци­ји Бо­рис Та­дић – Ха­рис Си­лај­џић. Ка­ква су Ва­ша пред­ви­ђа­ња о ре­ак­ци­ја­ма из Ба­ња­лу­ке?

Не ви­дим ни­шта ло­ше у то­ме, на­про­тив. И БиХ и Ср­би­ја има­ју исте ам­би­ци­је а то је да по­ста­ну део ЕУ. По­ред то­га, ако има не­ре­ше­них пи­та­ња из­ме­ђу две др­жа­ве, је­ди­ни на­чин да се она ре­ше је пу­тем ди­ја­ло­га. Ми­слим да Ба­ња­лу­ка не­ма ни­шта про­тив са­рад­ње.

Што се ти­че Тур­ске, ње­на уло­га је би­ла око одр­жа­ва­ња три­ла­те­рал­них раз­го­во­ра са Хр­ват­ском и БиХ с јед­на стра­не, и Ср­би­јом и БиХ с дру­ге стра­не. „Ис­тан­бул­ска де­кла­ра­ци­ја“, ко­ју су кра­јем апри­ла пот­пи­са­ли пред­сед­ни­ци Ср­би­је, БиХ и Тур­ске оба­ве­за­ла је три зе­мље да по­бољ­ша­ју сво­је ме­ђу­соб­не од­но­се и да да­ју по­др­шку те­ри­то­ри­јал­ном ин­те­гри­те­ту и шан­са­ма за евро­а­тлант­ску ин­те­гра­ци­ју БиХ.

БиХ је 450 го­ди­на би­ла под кон­тро­лом Осман­ске им­пе­ри­је, по­том је 40 го­ди­на би­ла део Аустро-Угар­ске. Тур­ска је да­нас је­дан од глав­них по­сред­ни­ка у Бо­сни, а Ви сте Аустри­ја­нац. Ми­сли­те ли да ове исто­риј­ске ве­зе по­ма­жу у кре­и­ра­њу бо­ље бу­дућ­но­сти БиХ?

Ре­ги­о­нал­на срад­ња је је­дан од сту­бо­ва ЕУ и сва­ка ини­ци­ја­ти­ва у том сме­ру је до­бро­до­шла. Сва­ка по­зи­тив­на енер­ги­ја је до­бро­до­шла, би­ло да до­ла­зи од ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, Цр­не Го­ре, Ср­би­је, Хр­ват­ске или Тур­ске. Аустри­ја је нај­ве­ћи ин­ве­сти­тор у ре­ги­о­ну и нај­ве­ћи парт­нер у тр­го­ви­ни. Сре­тан сам због то­га, али ја ви­ше ни­сам аустриј­ски ам­ба­са­дор.

Ан­га­жо­ва­ње Тур­ске, ко­ја има сву по­др­шку САД, мо­же да се ту­ма­чи и као по­твр­да не­у­спе­ха по­ли­ти­ке Еу у Бо­сни, па и Вас лич­но. Ка­ко то ко­мен­та­ри­ше­те?

Не сла­жем се с ва­ма. Вред­ност тр­го­ви­не Тур­ске с Ру­си­јом из­но­си 40 ми­ли­јар­ди евра. Ак­тив­ни су у мно­гим обла­сти­ма. Али, ак­тив­на је и ЕУ. Ов­де је ЕУФОР, па По­ли­циј­ска ми­си­ја ЕУ. Има­мо број­ну де­ле­га­ци­ју у БиХ, јед­ну од нај­ве­ћих, има­мо спе­ци­јал­ног пред­став­ни­ка ЕУ. По­моћ европ­ских зе­ма­ља БиХ ме­ри се ми­ли­јар­да­ма евра. Европ­ска уни­ја с тра­ди­ци­о­нал­ним при­ја­те­љи­ма БиХ – укљу­чу­ју­ћи САД, Ру­си­ју, Тур­ску и дру­ге – има озби­љан за­да­так у БиХ и при­о­ри­те­те на ко­је се мо­ра­мо фо­ку­си­ра­ти. Ак­тив­но­сти у про­шло­сти су би­ле успе­шне и на­ста­ви­ће­мо од­луч­но тим пу­тем.