Доктор права пред судом

Пет го­ди­на на­кон обе­ло­да­њи­ва­ња афе­ре „Са­те­лит”, бив­ши ми­ни­стар од­бра­не СЦГ Пр­во­слав Да­ви­нић на­ћи ће се на оп­ту­же­нич­кој клу­пи због ста­вља­ња пот­пи­са на спор­ни уго­вор са изра­ел­ском фир­мом „Имиџ­сат”, чи­је ће не­из­вр­ше­ње, по од­лу­ци ар­би­тра­же у Па­ри­зу, Ср­би­ју ко­шта­ти 37 ми­ли­о­на евра.

Пр­во­слав Да­ви­нић је ро­ђен 1938. го­ди­не у Бе­о­гра­ду, а ње­го­ва по­ро­ди­ца по­ре­клом је из Вла­со­тин­ца. Ди­пло­ми­рао, ма­ги­стри­рао и док­то­ри­рао је на бе­о­град­ском Прав­ном фа­кул­те­ту. Уни­вер­зи­тет аме­рич­ке др­жа­ве Пен­сил­ва­ни­ја до­де­лио му је 1994. го­ди­не ти­ту­лу док­то­ра на­у­ка из обла­сти ме­ђу­на­род­них од­но­са.

За­по­слио се са 27 го­ди­на као на­уч­ни са­рад­ник на Ин­сти­ту­ту за ме­ђу­на­род­ну по­ли­ти­ку и при­вре­ду у Бе­о­гра­ду, а по­том је по­стао са­рад­ник Сток­холм­ског ме­ђу­на­род­ног ин­сти­ту­та за ис­тра­жи­ва­ње ми­ра. Ка­ри­је­ру у Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма по­чео је да гра­ди 1976. го­ди­не.

Из­ме­ђу оста­лог, био је и шеф у Оде­ље­њу за раз­о­ру­жа­ње, као и ге­не­рал­ни се­кре­тар Спе­ци­јал­не ко­ми­си­је Са­ве­та без­бед­но­сти УН за Ирак.

Слу­жбу у УН окон­чао је ју­ла 1999. го­ди­не, ка­да се вра­тио у Ср­би­ју, по­стао ам­ба­са­дор у Ми­ни­стар­ству спољ­них по­сло­ва СРЈ и са­вет­ник ми­ни­стра Жи­ва­ди­на Јо­ва­но­ви­ћа. По­сле пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на био је шеф ју­го­сло­вен­ске де­ле­га­ци­је на пре­го­во­ри­ма о при­ме­ни вој­ног де­ла Деј­тон­ског ми­ров­ног спо­ра­зу­ма, на­ци­о­нал­ни ко­ор­ди­на­тор Пак­та за ста­бил­ност ју­го­и­сточ­не Евро­пе, али и пре­да­вач из обла­сти без­бед­но­сти на НА­ТО шко­ли у Не­мач­кој.

Да­ви­нић је од гим­на­зиј­ских да­на био члан Са­ве­за ко­му­ни­ста, а Г17 плу­су се при­кљу­чио 2003. го­ди­не, од­мах по­став­ши пред­сед­ник стра­нач­ког Од­бо­ра за без­бед­ност. Упу­ће­ни твр­де да је у та­да­шњим пре­ви­ра­њи­ма у Г17 увек др­жао стра­ну Ми­ро­љу­бу Ла­бу­су. На функ­ци­ју ми­ни­стра од­бра­не Др­жав­не за­јед­ни­це Ср­би­је и Цр­не Го­ре име­но­ван је апри­лу 2004. го­ди­не. Не­пу­них 18 ме­се­ци Да­ви­ни­ће­вог ми­ни­стро­ва­ња окон­ча­но је из­би­ја­њем не­ко­ли­ко ве­ли­ких афе­ра, за­тим не­у­о­би­ча­је­ним, отво­ре­ним су­ко­бом са ше­фом стран­ке Мла­ђа­ном Дин­ки­ћем и,ко­нач­но,ње­го­вим из­ба­ци­ва­њем из Г17 че­ти­ри да­на пре не­го што је под­нео остав­ку на ме­сто ми­ни­стра од­бра­не.

Пред Вој­ним оде­ље­њем бе­о­град­ског Окру­жног су­да, Да­ви­нић се 2006. го­ди­не бра­нио од оп­ту­жбе да је осмо­ри­ци чла­но­ва обез­бе­ђе­ња из је­ди­ни­це „Ко­бре” дао ста­но­ве ве­ће ква­дра­ту­ре од за­ко­ном про­пи­са­не. Ок­то­бра 2008. го­ди­не,од­лу­ком Вр­хов­ног су­да, пра­во­сна­жно је осло­бо­ђен оп­ту­жби.

Да­ви­нић је 2007. го­ди­не оп­ту­жен да је уче­ство­вао у скла­па­њу штет­ног уго­во­ра вред­но­сти 300 ми­ли­о­на евра за на­бав­ку вој­не опре­ме од фир­ме „Ми­ле Дра­гић”. Овај уго­вор је по­ни­штен, а про­цес због афе­ре „Пан­цир” про­тив Да­ви­ни­ћа и Дра­ги­ћа још тра­је.

И пре не­го што је сео на оп­ту­же­нич­ку клу­пу због афе­ре „Са­те­лит”, Да­ви­нић је сво­ју од­бра­ну за­по­чео под­но­ше­њем кри­вич­не при­ја­ве про­тив ше­фа сво­је бив­ше стран­ке Мла­ђа­на Дин­ки­ћа.

У про­це­су,у ко­ме се као све­док по­ну­дио и пред­сед­ник Ср­би­је Бо­рис Та­дић, Да­ви­нић ће са­да има­ти при­ли­ку да об­ја­сни ка­ко је за вре­ме свог ми­ни­стар­ског ман­да­та „за­ду­жио” гра­ђа­не Ср­би­је за 37 ми­ли­о­на евра.

Мар­ко Ал­бу­но­вић