Иван Ивановић Фокс

Шта спа­ја Се­ку Алек­сић, Ива­на Зељ­ко­ви­ћа и Ива­на Ива­но­ви­ћа? За­јед­нич­ка ТВ ста­ни­ца на ко­јој тре­нут­но сло­ве као про­грам­ске зве­зде. 

На­род­на пе­ва­чи­ца при­вр­ша­ва ви­ше­ме­сеч­ни из­бор сво­је „де­сне ру­ке“. Са­свим се су­зио по­чет­но ве­ли­ки број за­ин­те­ре­со­ва­них у бор­би за ме­сто по­сил­ног ове естрад­не ге­не­ра­ли­це. Али, с об­зи­ром на обе­ћа­ну јед­но­го­ди­шњу пла­ту, ра­зу­мљи­ва је јаг­ма и за ту слу­жбу у зе­мљи рас­ту­ће не­за­по­сле­но­сти.

Ко­ли­ки до­би­так за Фокс пред­ста­вља ри­ја­ли­ти шоу „Мо­ја де­сна ру­ка“ пре­ра­чу­на­ва­ју ве­ро­ват­но уну­тар са­ме ТВ ку­ће. Са кви­зом „Же­ли­те ли да по­ста­не­те ми­ли­о­нер“ не­ма, ме­ђу­тим, не­из­ве­сно­сти. По­сре­ћи­ло им се да у свом по­хо­ду по ов­да­шњим ТВ ста­ни­ца­ма Зе­ка Ми­ли­о­нер свра­ти ма­ло и до њих. Хо­ће ли се ту и за­др­жа­ти за­ви­си од пред­у­сре­тљи­во­сти до­ма­ћи­на пре­ма ње­го­вим зах­те­ви­ма. Ко же­ли у ко­ло с „брен­дом“ мо­ра да игра ка­ко он сви­ра.

Са­свим је дру­ги слу­чај с Ива­ном Ива­но­ви­ћем. Као из­ра­зи­то „ло­кал­ни про­из­вод“, он је ис­кљу­чи­ва и, ре­кло би се, ду­го­роч­на Фок­со­ва ин­ве­сти­ци­ја. У „Кеш так­си­ју“ по­ка­зао се од­лич­но. По­ка­зао је спрет­ност у ко­му­ни­ка­ци­ји са „му­ште­ри­ја­ма“ ра­зних вр­ста, ис­по­љио при­јат­ну ве­дри­ну и при­стој­ну ду­хо­ви­тост. „Иска­ка­ње“ из сти­ла ома­кло му се тек не­дав­но, по­што је већ умно­жио сво­је ТВ уло­ге. Пр­во му је по­ве­ре­но да во­ди спе­ци­јал­не еми­си­је ри­ја­ли­ти­ја „Сур­ви­вор“, где му се про­ши­рио про­стор сло­бо­де, им­про­ви­за­ци­је, спон­та­ног ре­а­го­ва­ња. А са­да му је по­ве­ре­но и „Ве­че са Ива­ном Ива­но­ви­ћем“.

Мно­го сна­ге по­треб­но је да се по­не­се већ те­рет са­мог на­сло­ва. Ва­ља има­ти бр­зу па­мет, пре све­га. И уз ве­ли­ки тим­ски рад, уз до­бре сце­на­ри­сте и „виц­меј­ке­ре“, у пи­та­њу је ипак пред­ста­ва јед­ног чо­ве­ка.

То је кон­цепт но­ве (ста­ре) Фок­со­ве ко­ла­жне еми­си­је у ко­јој се ра­чу­на на сим­па­тич­ну по­ја­ву, лич­ни шарм, сми­сао за ша­лу, укуп­ну „пер­со­нал­ност“ во­ди­те­ља. По­сле два не баш успе­шна по­ку­ша­ја са ва­ри­ја­ци­јом на те­му „ка­сно­ве­чер­њи за­бав­ни шоу“, са­да је Ива­ну Ива­но­ви­ћу пре­пу­ште­но да пу­бли­ку за­ба­вља и за­сме­ја­ва, да раз­го­ва­ра с го­сти­ма, да ко­мен­та­ри­ше по­ја­ве, љу­де и до­га­ђа­је...

Су­де­ћи по еми­си­ји у ко­јој су уче­ство­ва­ле ње­го­ве го­ре­по­ме­ну­те ко­ле­ге, Иван Ива­но­вић се у том де­лу про­гра­ма сна­ла­зи без про­бле­ма, спре­ман да за­пит­ку­је, ћа­ска, про­во­ци­ра та­ман ко­ли­ко до­ли­ку­је. По иви­ци се, из­гле­да, кре­ће у ху­мо­ри­стич­ким па­са­жи­ма, та­мо где се сли­ке и при­ли­ке тре­ти­ра­ју с раз­ли­чи­том до­зом ша­љи­во-иро­нич­но-са­ти­рич­ног укр­шта­ња, али по­вре­ме­но и с на­зна­ка­ма увре­дљи­вог. Где је та гра­ни­ца пре­ко ко­је би И. И. и ње­го­ва ТВ ку­ћа опет мо­гли да за­слу­же опо­ме­ну Ре­пу­блич­ке ра­ди­о­ди­фу­зне аген­ци­је мо­ра­ће опре­зно за­јед­нич­ки да опи­па­ва­ју. А шта је ме­ра ко­ју су са­ми се­би од­ре­ди­ли оста­је да се ви­ди то­ком ци­клу­са ко­ји је тек по­чео.