„Невидљиви” узима пола рода

Чачак – Јеловни кромпир у Србији и околним државама заражен је вирусом „ипсилон“(Y-VKr) често и стопроцентно, а у високом постотку и његовим сродницима које наука региструје кao VULKr и S-VKr. Те мане ова биљка наслеђује од својих семенских предака и због њих српски произвођачи кромпира трпе огромне штете.

– Кромпир се у нас гаји на око 70.000 хектара с просечним приносом нешто већим од 10 тона, а вируси узимају више од половине потенцијалног рода – каже за „Политику“ др Драго Милошевић, ванредни професор Агрономског факултета у Чачку на предметима заштите биља.

Ове податке он је навео у управо објављеној ауторској студији „Заштита кромпира“, предлажући шест мера за оздрављење семенске производње у Србији. Идеал у овој области је, разуме се, Холандија, где су приноси јеловног кромпира већи од 40 тона по хектару, а елитно семе рађа у равници, или чак на ораницама шест метара испод нивоа мора. За то време, наши произвођачи семена, који обрађују тек 500 хектара, траже изоловану планинску њиву изнад 1.000 метара надморске висине.

– Али, у Холандији постоји строга државна контрола вирусне исправности кртола које се сеју, макар и у баштици поред куће. Друга погодност су морски ветрови, који преносиоце заразе односе са њихове територије дубље на континент – вели професор Милошевић.

На једном месту у књизи, саговорник поручује да је одговор на питање шта је семенски кромпир и по чему се разликује од конзумног срочио тако да буде пријемчив и баштовану и професору универзитета. Та разлика не може да се открије посматрањем кртола људским оком, већ једино „елиса“ тестом у лабораторији. Семенским кромпиром се, дакле, сматрају кртоле које су заражене вирусима тек од један до 10 одсто, што зависи од категорије, док све остале кртоле припадају јеловном кромпиру.

Ова биљка, иначе, има бројне непријатеље, око 80 познатих болести, међу њима и 20 вироза. Најраспрострањенији вирус, „ипсилон“, може само за једну годину да зарази чак 50 одсто биљака на неком подручју, иако није већи од 730 нанометара (један нанометар = милионити део милиметра). Састоји се од нуклеинске киселине и протеинског омотача, не може се видети светлосним, већ само електронским микроскопом. Најзначајнији начини ширења јесу преко заражених кртола из вегетације у вегетацију, или биљним вашима у току раста. Од овог вируса не постоји хемијска одбрана, а знаци заразе могу се уочити најчешће тек наредне године, као мозаик и шаренило на лишћу. Али, „ипсилон“ је до тада већ „оплевио” башту. Једно истраживање у нас, са елитним семеном сорте дезире, показује да је за две године умножавања огледно поље постало стопроцентно заражено „ипсилоном“. Професор Милошевић истиче да ће елитно семе на њиви у Чачку већ прве године да буде заражено вирусом чак од 50 до 90 одсто, а пошто се и следећих година сеје под називима „оригинал“ и „прва репродукција“, проблем постаје све већи.

Како се може стати на пут „невидљивом“ који, по већ реченој рачуници, кромпирашима у Србији прави годишњу штету од око 100 милиона евра (што је данас тржишна вредност 700.000 тона кртоле)?  

– Решење је у производњи и употреби квалитетног семенског кромпира. Најважнија мера у сузбијању вироза јесте уништавање извора заразе, законском забраном садње зараженог материјала. Државе као наша нису у стању да примене такве мере, па је онда неопходно избегавати извор заразе. Значи, гајити семенски кромпир у посебним рејонима, као што су Пештер, Голија и Власина, где километрима унаоколо нема њиве засејане конзумним кромпиром, која је главни извор заразе – објашњава професор Милошевић.

За људе који се баве семенском производњом, навео је још пет неопходних мера. То су чишћење усева од болесних биљака током вегетације, затим плодоред (на истој површини кромпир не садити најмање три године), примена минералних уља (сваких седам до десет дана), правилна оријентација њиве како би ветар односио ваши, као и обавезан превремени прекид вегетације. Кад семенски кромпир буде достигао потребан број кртола по броју и величини, неопходно је уништити надземну масу биљке, механички или хемијски, чиме је вирусима заувек затворен пут до плода.

Гвозден Оташевић