Нова битка за Нил

Пркос и ратне претње поново се надвијају над долином Нила.

Нагризене сушом, жеђу и растућим сиромаштвом, девет држава басена најдуже афричке реке (површине 3,34 милиона квадратних километара) заоштриле су недавно дугогодишњу дебату о новој прерасподели водних квота на Нилу.

„Стара правила више не важе. Египат се понаша као да може да ради шта хоће са Нилом. Брзо ће доћи време када Каиро неће моћи да нам прописује колико воде смемо да користимо”, упозорио је на недавном скупу представника басена Нила у Шарм ал Шеику Дегратијас Н’Дуимана, министар водопривреде Бурундија. На територији Бурундија иначе извире река Лувиронза – значајни снабдевач водом језера Викторија из кога у Уганди истиче Бели Нил.

Из источне Африке стиже ових дана слично упозорење.

„Етиопију више ништа неће зауставити у намери да подиже хидроелектране и гради канале за пољопривредно наводњавање – где год пожели на својим рекама”, најавио је Мелес Зенави, премијер Етиопије – из чијег језера Тана извире Плави Нил.

Бели Нил доноси 28 одсто воде Великог Нила, Плави Нил приноси преко 58 одсто.

Бели и Плави Нил сустичу се у Ал Мограну код Картума: 300 километара северније придружује им се етиопска река Атбара: одатле до Средоземног мора „iterw” (на арапском „река”) од памтивека је судбоносни ослонац Египта. Данас 80 милиона Египћана 90 одсто неопходне пијаће воде црпи из Нила, док 95 одсто становништва живи највише двадесетак километара од речних обала.

Три кључне повеље о асиметричним правима коришћења водног потенцијала Нила – у корист прво Египта а касније делом и Судана – склопљене су у региону под окриљеним Уједињеног Краљевства 1902, 1929. и 1959 године. Ондашње државе јужније од Судана – у првој половини 20. века махом под британском колонијалном управом – са изузетком независне Етиопије, нису поименце споменуте у тим повељама. Каиро је трилингом повеља стекао и право вета на било какав пројекат (хидроенергетски, иригациони...) узводно на Нилу – који би могао угрозити виталне интересе Египта у водоснабдевању. Према споразуму Египта и Судана из 1959. године, две државе дошле су до права коришћења преко 87 одсто водног блага Нила.

„Било каква акција на Плавом Нилу наићи ће на одлучан одговор Египта”, запретио је 1970. године египатски лидер Анвар ел Садат Етиопији након тадашњих најава Адис Абебе да би јачала домаћу хидроенергетику.

Наставак?

Извор живота Египта од фараонских дана, животна спона муслиманског севера и хришћанског југа Судана – Нил је у другој половини 20. века био готово недоступно благо за седам преосталих суверених подсахарских држава у његовом басену.

Дугогодишњи грађански ратови у Бурундију, Руанди, ДР Конгу, Уганди, насилне сеобе изгладнелих сточара, свенули аграр... опустошили су регион централне и источне Африке непосредно уз изворе Белог и Плавог Нила.

Масовна глад, жеђ и епидемије у Етиопији од седамдесетих година прошлог века до данас (тренутно шест милиона Етиопљана директно зависи од стране хуманитарне помоћи, док се 14 милиона сврстава међу „умерено неухрањене) не јењавају у зонама недалеко од извора Плавог Нила. Етиопија по важећој хидрорегулативи у басену Нила има право да користи око један посто водног потенцијала Плавог Нила!

Дипломатска дисциплинованост седам подсахарских држава у басену Нила (Еритреја као осма, махом остаје по страни у текућем спору) о питању поштовања колонијалних повеља – деценијама је била изузетна. И то – и поред разорних последица несташице воде и пропадања пољопривреде по домаћи друштвени развој.

Египат, а потом и Судан, у међувремену су динамично развијали домаћу хидроенергетику. Иза нагле одлуку Светске банке и западних инвеститора 1956. године да се повуку из већ договореног пројекта финансирања изградње мамутске бране код Асуана, Каиро је национализовао Суецки канал: уз совјетску експертизу 1960. године почела је изградња „Велике бране”. Разорне суше осамдесетих широм Африке – нису знатније угрозиле пољопривреду Египта. Регионална штампа спомиње и примере извоза пијаће воде са Нила у регион Блиског истока.

Покушаји подсахарских држава из басена Нила да у међувремену код Светске банке и других финансијера добију кредите за развој свог водног блага – наилазили су редовно на одбијеницу уз позивање на историјска и законска права Египта.

Неутажива жеђ, у међувремену, оставља доживотне последице.

Жене из околине језера Туркана у Кенији постале су познати медицински случај перманентног оштећења скелета због свакодневног ношења канистера пуних воде на раздаљине преко 50 километара, од извора до својих колиба.

Нововековна збиља, предвођена ћудљивим климатским променама, глобалном финансијском кризом, новим политичким осовинама на ширинама југ–југ, већ темељно мења расположење и широм Африке.

Пет подсахарских држава у басену (Кенија, Уганда, Танзанија Етиопија, Руанда) од прошлог месеца и званично више не маре за одредбе „застарелих” колонијалних повеља о Нилу.

„Етиопија ће до 2020. године изградити 70 хидроелектрана: најновију ’Тана Белес’ подигли смо без икакве помоћи страних донатора. Ово је нова страница историје Африке”, поручио је етиопски премијер Мелес Зенави.

Споразум пет земаља оставља преосталима годину дана времена да се прикључе новоформираној комисији за басен Нила: Каиро је у већ најавио да ће бранити своја законска и историјска права.

„Египту је неопходна нова визија за Нил”, поручује дневник „Ал ахрам”.

Некадашњи министар иностраних послова Египта и потоњи генерални секретар УН, египатски дипломата Бутрос Бутрос Гали упозорио је још 1988. године: „Следећи рат у нашем региону водиће се због вода Нила, не због политике.”

Званични Каиро ових дана је тему Нила из надлежности Министарства иностраних послова и Министарства за наводњавање пренео на националну службу безбедности.

Тања Вујић