Фискална оптимизација

Пре седам година, била сам са породицом у бугарском летовалишту Албени и пожелели смо да посетимо Варну. Водич нам је рекао да добро пазимо на новчанике, јер “тамо има неких Грка који краду.” Било нам је смешно како то Грци иду у Бугарску да џепаре, а ево данас чак и Турска обећава Грцима да ће им помоћи да врате дугове.

Времена се мењају а историја се убрзава. До јучер су наши људи одлазили из Србије како би се настанили у западним земљама, а ускоро ће западњаци долазити у Србију да послују и да се у њој настане. Верујте ми на реч, неће проћи ни десет година а то ће се обистинити.

Све развијене државе су се задужиле до грла и никако да одлуче на који начин да избегну банкрот. Наравно, најједноставније решење је повећање пореза, али таква опција није најоптималнија за привреду. Амерички економиста Артур Лафер је још осамдесетих година израчунао да се, када држава путем пореза одузме грађанима више од педесет посто зараде, економски развој зауставља, да долази до масовне незапослености и да та иста држава убира све мање новца. То је недавно потрврдио и нобеловац Едвард Прескот.

Што би рекао наш новинар Александар Тијанић, није српски ако се код стриже оваца и опорезивања грађана не стане када се дође до голе коже.

У западној Европи државе убирају отприлике 60% зараде од својих грађана, док се у Америци убира око 40%. Због тога се “преко баре” толико ради, јер људи могу да задрже већи део онога што створе. Зато тамо након сваке кризе брже дође до економског развоја.

Французи сматрају да их је осиромашило увођење евра јер више не могу да девалвирају франак и привидно “избришу” државни дуг а у ствари га пренесу на следећу генерацију. Ухвати ме мука када чујем њихове интелектуалце како објашњавају да јака валута омета извоз и да мало инфлације никада никоме није нашкодило. Што онда јака валута не смета Немцима да извозе?

Онда се ја сетим наше хиперинфлације од 600.000% из јануара 1994. године, када се тата вратио са посла са месечном пуковничком платом и у року од пола сата од ње купио само векну хлеба, литар млека, кутију цигарета и Политику.

И тако, пошто француска држава више не може да штампа паре без покрића, приморана је да убира веома висок порез од својих грађана и измишља увек нове смицалице како би им извукла паре. Треба исплатити читавих пет милиона радника у државној служби...

Ко од наших људи у Француској отвори малу приватну фирму, запослиће раднике само на црно. На сваких сто евра које исплати раднику, мора да одвоји додатних осамдесет евра држави, а радник од оних осамдесет које је добио одваја још отприлике седам евра на име пореза на примања. Многи људи који отворе пекару лепо у њој раде сами јер не зарађују довољно како би запослили раднике.

Ускоро ће сви грађани морати да плаћају порез на угљен диоксид, седамнаест евра за тону, који ће се наводно одвајати за еколошке програме. Међутим, немојте мислити да ћете га избећи ако немате возило које издувним гасовима загађује ваздух, јер загађујете и онда када дишете. Тако неки еколошки настројени Французи чак не купују намирнице страног порекла јер су камиони који су их довезли испустили толико и толико угљен диоксида у атмосферу.

У последње три године је замишљено читавих двадесетак нових врста пореза. Од недавно се плаћа додатна еко-такса и за сву купљену техничку робу, која се додаје на оних двадесетак посто пореза на додатну вредност и која служи за рециклирање одбачене техничке робе.

Плаћа се и нова такса на УСБ кључеве како би се плаћали уметници јер ће их грађани сасвим сигурно користити за скидање музике и филмова са интернета, па да случајно не извуку неку корист. Ту је и додатна такса на неке рибе и морске плодове, вероватно да би људи јели мање оних врста којима прети истребљење. Неко од парламентараца је чак предложио да се плаћа такса на Google, али нисам добро схватила због чега.

Прошлог лета сам пронашла посао преводиоца у једној модној школи која је захтевала да региструјем фирму како би могли да ми плате, јер нису имали намеру да се малтретирају са потписивањем радног уговора. Онда сам пронашла специјализовану фирму која се побринула за рачуноводство и пореске детаље. Школа ме је веома добро платила, али сам на крају добила само сићу – тек четрдесет посто – јер је све остало отишло држави.

Ко је богат и писмен, он се увек некако снађе и избегне порез тако што пријави боравак у Швајцарској, Луксембургу или Монаку, где се човек унапред договори са властима колико жели да плаћа порез а онда одлучи да ли да се код њих настани. То се зове “фискална оптимизација”. Тако су Француску већ напустили многи добростојећи грађани, који би иначе стварали радна места Французима или куповали луксузну робу и потпомагали економију. Уместо тога лепо одлазе у источну Европу и стварају радна места Пољацима и Румунима. У-та-та.

Велике фирме плаћају много мање пореза од мањих јер могу да продају робу сопственој филијали по нижој цени, филијали која се обавезно налази у микро државицама где се порез не плаћа, а онда одатле продају робу по високој цени на светском тржишту.

Најгоре пролази средња класа, која не може да пријави боравак ван земље а нема право на социјалну помоћ за сиромашне, у коју спадају бесплатно лечење, транспорт или енергија по сниженој цени. Шмрц.

Ко је мање писмен, он може да се поштено насанка користећи пореске олакшице а да се претходно није добро распитао код неког адвоката. Тако је некадашњи министар за стамбена питања, Жил Де Робијен, смислио веома занимљив начин да подстакне продају нових станова. Ко прихвати да купи стан у новоградњи и да га изда по сниженој цени током девет година, има право да одбије од пореза половину његове вредности. Наравно, обични свет је полетео да купи станове у новоградњи и велике грађевинске фирме су изградиле читаве комплексе где год су нашле слободно земљиште. Нажалост, комплекси су редовно изграђивани на ливадама и лединама где нема градског превоза и где нико не жели да станује. Ако немаш станара, оде ти пореска олакшица, али је зато ту враћање кредита у наредних петнаестак година...

Раније су српски имигранти првенствено одлазили у Француску због тога што се ради о пријатељској земљи и савезнику из два светска рата. Међутим, претпостављам да ће надаље већи број наших људи одлазити у Америку иако нас је бомбардовала, где ће имати шансу да добро заради и задржи добар део зараде за себе.

Ко пожели да живи у иностранству, боље му је да се добро распита о опорезивању грађана и тек онда одлучи у коју земљу ће да оде. Ја размишљам да се иселим у Белгију или Луксембург и већ сам почела да конкуришем за посао у европским институцијама.

А што се тиче француских добростојећих пореских обвезника, они ће вероватно завршити у Србији. За неколико година ће код нас да стварају радна места, купују нашу робу и потпомажу нашу привреду. Већ их видим како за доручак једу млади кајмак и малине и трче по Кошутњаку.