Питање за тужиоца

Колико тешка увреда треба да буде, односно какве би речи онај који вређа требало да користи, да би се у његовој изјави пронашли елементи кривичног дела изазивања националне и верске мржње и нетрпељивости?

На ово питање није одговорио тужилац Окружног тужилаштва у Лесковцу Едвард Јерин, када је ове недеље саопштио да је кривична пријава потпредседнице Владе Србије Иване Дулић Марковић против председника Скупштине општине Лесковац и посланика Српске радикалне странке у парламенту Србије Горана Цветановића одбачена,  јер он и његове колеге нису "нашли да је Цветановић учинио кривично дело изазивања националне и верске мржње и нетрпељивости".

А Дулић Марковић се обратила тужилаштву пошто је Цветановић у лесковачкој скупштини њу и њену породицу довео у везу са усташама.

Цветановић је, да подсетимо, расправу о тендерима искористио да поручи: "Што се тиче Дулићеве Марковићке, како се већ зове, немамо ми ништа против што је она Хрватица. Имамо против што је усташа. Њен рођени брат је био усташа, њен отац је био усташа, клали су Србе и ми се против таквих боримо."

Шта је горе од овог могао да каже Цветановић, па да та изјава добије елементе кривичног дела? Можда је лесковачко тужилаштво у праву кад тврди да се Цветановићев кратки монолог не може тумачити као изазивање верске и националне мржње. Али, у том случају, нека нас љубазно просветле. Шта би неко морао да каже да лесковачко тужилаштво прихвати да је посреди кривично дело? Да би обични свет, који живи у уверењу да је назвати некога усташом најгора могућа увреда (о клању да и не говоримо), разумео шта лесковачки тужилац сматра изазивањем мржње, а шта допуштеном полемиком. Одлуку тужилаштва можда би требало да прати и неко детаљније објашњење, можда некакав речник увреда које би се могле оквалификовати као такво кривично дело.

Ако ни због чега другог, онда да би радикали знали колико далеко могу да иду у елаборирању ове теме, а да за то не буду кажњени. Јер, да подсетимо и то, прво је почетком јуна Цветановићев страначки колега у Скупштини Србије Зоран Красић за говорницом парламента изјавио како Ивана Дулић Марковић "покупи ове њене усташе и доведе да буду саветници...".

Републички тужилац није сматрао да постоје разлози за подношење предлога за забрану радикала, што је тражио Г17 плус, вероватно процењујући да се из Красићевог иступа не може извући закључак да цела његова странка делује с циљем изазивања и распиривања верске и националне мржње. Можда и не може, али би се тешко дало закључити да су ове и сличне изјаве радикала само нежељене нуспојаве. Иначе би се ваљда странка сама оградила од изјава својих посланика. Ионако је све било "у оквиру закона", како је то лепо приметио Драган Тодоровић, председник ИО СРС.

А Цветановић се огласио "у оквиру закона" само три дана пошто је републички тужилац рекао да се из Красићеве изјаве не може извући закључак да радикали шире верску и националну мржњу. При томе се Красић само гласно питао да ли је брат Иване Дулић Марковић био у Зенгама (хрватске паравојне јединице с почетка деведесетих), док Цветановић више нема ту дилему, па самоуверено тврди да су и отац и брат потпредседнице владе усташе, те да су "клали Србе".

Шта је следеће?