Писци омађијани фудбалом

Специјално за „Политику” из Фиренце

Иако су стари  Римљани  упражњавали игру лоптом харпастум, више су их привлачиле трке коња и кола у циркусима, и гладијаторске борбе у амфитеатрима. Стога, речи презира: хлеба и игара, које је песник Јувенал упутио плебсу који је на римском тргу тражио једино жита и бесплатних игара у циркусу, нису алудирале на фудбалску игру.

Масовна национална опчињеност фудбалом почиње да прелази границе са Олимпијским играма и потврђује свој међународни карактер са првим Светским првенством у Уругвају 1930.

Голман егзистенцијалиста

Ко зна да ли би се млади голман алжирског универзитетског тима „Racing“, Албер Ками, данас обрадовао учешћу Алжира на првенству у Јужноафричкој Републици. (И Алжир је, у извесном смислу, дебитант на Светком првенству: до сада се само два пута такмичио: 1982. и 1986.)  Има их који сматрају да је само слабо здравље спречило Камија да се потпуно посвети лопти, присиљавајући га да се усмери ка литератури и филозофији, као и да се, уместо спортског пехара, задовољи Нобеловом наградом. Фудбал је за Камија представљао кључ за генералније „читање“, пошто је схватио да „лопта не стиже тамо где је очекујеш. То ми је користило у животу. Нарочито у Паризу где се не може никоме веровати“.

Упркос оштрим сукобима који су обележили његов однос са писцем-голманом, по питању фудбала Жан-Пол Сартр се слагао са Камијем. Фудбал је метафора живота, мудровао је Сартр. Живот је метафора фудбала, „исправља“ га савремени италијански филозоф Серђо Ђивоне.

Фудбалским темама бавио се и Умберто Саба, који се сасвим случајно приближио фудбалу. Први пут је ишао на стадион у Падови да би удовољио молби своје ћерке која је желела да види где је играо домаћи, тршћански тим. До тог тренутка песник није придавао значај фудбалу, није успевао да схвати смисао помаме за кожном лоптом. Али тог дана, на стадиону, за њега се све променило. Можда је за ову промену био пресудан гест навијача противничког тима, који је његовој ћерки дао букет цвећа (то су била друга времена, када је на трибинама владала другачија клима од данашње), или пак чудан осећај припадности тој ужареној маси... Убрзо затим, Умберто Саба је написао пет песама о фудбалској игри. 

Поета Еуђенио Монтале (добитник Нобелове награде за књижевност 1975) толико је волео фудбал да је чак замишљао првенство без голова: „Сањам да једног дана нико више неће дати гол у читавом свету“. Ипак, и поред песникове надреалистичке метафоре, шта би био фудбал без голова?   

Последње црквено приказање

Једном приликом, Пјер Паоло Пазолини, који се аматерски бавио фудбалом (био је маштовито десно крило), упитан шта би му се свиђало да постане, да се није бавио писањем и филмом, одговорио је да би био добар фудбалер. „После литературе и ероса, за мене је фудбал једно од великих задовољстава.“ „Фудбал је последње црквено приказање нашег времена. Док су друга црквена приказања, чак и миса, све мање популарна, фудбал је једино које нам је преостало. Фудбал је спектакл који је заменио театар“, говорио је.

Стога нимало не чуди што је Пазолини, који се још као дечак, у родној Болоњи, „заразио“ фудбалом (играо је по пет-шест сати непрекидно), посветио један свој есеј лопти која „живот значи“. Његова фудбалска страст на оригиналан начин изједначава фудбал са језиком дефинишући га као систем знакова, који има све суштинске карактеристике писано-говорног језика.

Шпански писац Мануел Васкез Монталбан (оставивши по страни свог приватног детектива Пепеа Карвала) уочи Мундијала у Француској (1998) објавио је књигу-памфлет „Фудбал. Религија у потрази за својим богом“ у којој тврди да су „нарочито латиноамерички аутори трансформисали фудбал у једну модерну епску форму. На исти начин на који Бразил и Аргентина извозе играче по читавом свету, фудбалска епика аутора, као Едуардо Галеано и Освалдо Соријано, увезена је широм света. Ови писци су знали да представе фудбал онаквим какав је заиста, односно у форми народне уметности. Ови аутори поседују природност, једноставност каква недостаје европским писцима, који су у ствари, у свом интелектуализму, увек гледали с висине на фудбал“. Штавише, Монталбан сматра да се фудбал, својом ритуалношћу, симболима и сектама, стадионима који се претварају у катедрале, претвара у резервну религију лаичког типа.

Снежана Симић