Лепота даривања

Те­шко да ће апе­ли бо­га­ти­ма да одво­је не­што ма­ло и за оп­ште до­бро уро­ди­ти пло­дом. Сво­ју на­бре­клу ке­су одре­ши­ће, сем под за­кон­ском при­ну­дом, са­мо онај ко је вас­пи­тан та­ко да и у оби­љу оста­не скро­ман, да увек бу­де осе­тљив за ту­ђе по­тре­бе, не­се­би­чан пре­ма за­јед­ни­ци. Код гра­бе­жљи­вих и ба­ха­тих, код оних ко­ји су оти­ма­ли и згр­та­ли без за­зо­ра, ми­мо свих пра­ви­ла, не мо­же се ра­чу­на­ти на на­кнад­но мо­рал­но бу­ђе­ње и со­ли­дар­но по­на­ша­ње као ње­го­ву по­сле­ди­цу.

Сто­га би пред­став­ни­ци др­жа­ве по­сти­гли мно­го ви­ше кад би се окре­ну­ли не­по­сред­ном ин­те­ре­су „не­при­стој­но бо­га­тих” и имућ­них по­је­ди­на­ца уоп­ште, и под­ста­кли до­но­ше­ње про­пи­са ко­ји ће до­на­то­ри­ма обез­бе­ди­ти по­ре­ске олак­ши­це. Док ве­ли­ко­по­сед­ни­ци са­ми от­кри­ју ле­по­ту не­уз­врат­ног да­ри­ва­ња и до­бро­ду­шног по­кла­ња­ња сво­ме оте­че­ству, по­пут ка­пе­тан-Ми­ше и пле­ја­де срп­ских за­ду­жби­на­ра из про­шло­сти, још мно­го ће во­де про­те­ћи Ду­на­вом и Са­вом.На је­дан не­што ско­ри­ји при­мер под­се­ти­ло је нај­но­ви­је из­да­ње кул­тур­но-до­ку­мен­тар­ног ци­клу­са „Ла­бе­ла” (РТС) кроз ко­ји аутор­ка Ма­ја Ско­вран ис­трај­но и с од­лич­ним по­зна­ва­њем кул­тур­них (не)при­ли­ка на­сто­ји да под­се­ти и про­све­тли, упо­зо­ри и под­стак­не, по­бу­ди на раз­у­ме­ва­ње ва­жно­сти и сми­сла кул­ту­ре и умет­но­сти.

Еми­си­ја по­све­ће­на Спо­мен-збир­ци Па­вла Бе­љан­ског у Но­вом Са­ду све­до­чи­ла је о чо­ве­ку ве­ли­ке лич­не кул­ту­ре, та­на­ног уку­са, ис­кре­не по­све­ће­но­сти умет­нич­ком бла­гу свог на­ци­о­на и спрем­но­сти да га уве­ћа соп­стве­ном бри­жљи­во фор­ми­ра­ном ко­лек­ци­јом. Би­ло је ре­чи не са­мо о то­ме ка­ко се успе­шно одр­жа­ва та­ко ство­ре­на уста­но­ва, не­го, дис­крет­но, и о не­ве­се­лом ста­њу у ком се да­нас на­ла­зе по­је­ди­ни ле­га­ти, па и му­зе­ји чи­ји су са­др­жа­ји по­ти­сну­ти у де­пое, не­до­пу­сти­во ду­го скло­ње­ни од очи­ју јав­но­сти.

Мо­гло би се то схва­ти­ти и као упо­зо­ре­ње др­жа­ви да је ду­жна да ви­ше бри­не и бо­ље се ста­ра о оно­ме што су јој оста­вља­ли по­је­ди­ни умет­ни­ци и њи­хо­ви на­след­ни­ци за­рад охра­бре­ња дру­ги­ма спрем­ним на пле­ме­ни­ти чин по­кла­ња­ња. Ко мо­же, по­пут по­ро­ди­це Цеп­тер, сам осни­ва умет­нич­ке ин­сти­ту­ци­је, на­гра­де и спон­зор­ства. Али и они с ма­њим ула­га­њи­ма у кул­ту­ру, по­пут от­ку­па де­ла на до­бро­твор­ним аук­ци­ја­ма или сти­пен­ди­ја мла­ђим ства­ра­о­ци­ма, за­слу­жу­ју при­зна­ње и по­др­шку.

Па­вле Бе­љан­ски, ди­пло­ма­та европ­ског фор­ма­та, до­нео је сво­јој зе­мљи да­шак европ­ског ду­ха ан­га­жу­ју­ћи се и у сфе­ри кул­ту­ре. Ужи­ва­ње у том ду­ху, у пе­так уве­че, при­у­штио је гле­да­о­ци­ма Сту­дио Б ди­рект­ним пре­но­сом опе­ре „Кар­мен” из Ва­лен­си­је. Де­ло – фран­цу­ско. Ми­ље – шпан­ски. Пе­ва­чи­ца – ле­тон­ска. Ти­тло­ви на екра­ну – ен­гле­ски. Ује­ди­ње­на Евро­па – про­тив си­ро­ма­штва и из­оп­ште­но­сти! Ви­ва Евро­па 2010!