Некрополе од ваздуха и камена

Кључ за одгонетање Богдановићеве „нове формуле” меморијала присутан је већ у најранијем делу, Јеврејском споменику из 1952. године. У формалном погледу композицију меморијала граде три елемента: приступна алеја, две монументалне плоче и светилиште. У сва три елемента уграђена је прича о старини, мудрости и духовности. Слична прича уткана је у готово сва потоња Богдановићева дела.

Током прве половине шездесетих година Богдановић је довршио своја најзначајнија дела, некрополе у Прилепу (1961) и Мостару (1965), спомен-комплексе у Крушевцу (1965) и Јасеновцу (1966). Скоро истовремена појава ових дела донела је аутору бројна домаћа и инострана признања, изнела га у сам врх српског градитељства, а он сам је, уз помоћ критичара, поверовао да његова дела имају космолошко значење, да је овом тетралогијом, на свој особени начин, у духу спојио четири праелемента, ваздух и камен, земљу и воду.

Симболи су, ипак, уклопљени у разумљиву причу. Зар би неко превртао земљу, копао ровове, откидао од брда, да нема у томе литературе, да нема приче која оправдава тај големи људски напор! Временски оквири ове приче могу бити миленијски, садржај може бити бајослован, али је чврста веза са локалним пејзажом и локалном културом тла оно што причу чини веродостојном, што везује за себе душу посматрача.

У Прилепу, посетилац се прикрада споменику завојитим путељком да би наједном, на пропланку, према небу и драматичном пејзажу, избразданом тектонским променама, открио махниту игру жена – врачева у чијим се маскама меша пагански презир према култури класичног света (наопако окренути јонски капители) са обожавањем гротескних представа људи и животиња. Зар то није типична сцена из далеке духовне историје Балкана, чему без сумње доприноси и једна „мушка” фигура, са фесом, која стражари над простором више као успомена на вековне утицаје оријенталне цивилизације?

Крушевачким пејзажом доминира плодна и равна земља, ораница, плодна црница, из које сељаци, када мало дубље заору, извлаче на видело дана понеког немог сведока историје. (/slika2)

У крушевачки пејзаж мора се утонути да би се открила његова скривена драматичност. И то је Богдановић и урадио. Уз помоћ замашних земљаних радова издубљени су ровови, подигнута брдашца. На крају комплекса ископан је један релативно дубоки кратер из кога истиче низ стилизованих крила, израђених на начин уобичајен у овим крајевима, од грубог камена, ишараног апстрактним записима.

У Јасеновцу, метафорична порука „каменог цвета” свима је јасна, и она не потиче из историје, или културе тла, као у осталим Богдановићевим делима, већ из политичких потреба тадашњег владајућег режима. Обнова сећања на јасеновачки логор и геноцид над српским народом била је једна од табу тема током читавог послератног периода. Отуда се и спомен-обележје постојању овог логора није смело везивати за било коју нацију, културу или веру.

Архитектонски стилизовани цвет доминира над пејзажом у коме има управо више идиличног него страхотног. Да није железничких прагова који нас као „остаци стварности” подсећају на пут којим су довожене жртве, био би то споменик не само хришћанском праштању, које карактерише менталитет српског народа, већ и удворичком забораву.

Мостарски спомен-комплекс прави је град у граду. Пошто се прође поред стилизованих представа чудовишта – чувара града, дугим завојитим путем улази се у урбани амбијент, међу зидове са капијама, обликованим на оријентални начин, кроз које се прилази слојевитом, прецизно уређеном медитеранском спомен-гробљу. Тај средишњи део композиције надвишава сцена са зодијачким кругом у средишту и светилиштем из кога уместо ватре истиче вода.

Вода а не ватра, живот а не смрт, то је основна филозофема коју Богдановић непрекидно понавља и то је уједно и основна морална дилема пред којом се аутор нашао. Бежећи од грубих представа мучења и смрти, сумњичав према хероизму, како индивидуалном, тако и колективном, неосетљив за конфесионалне и националне духовне оквире, Богдановић се предао слободном лутању кроз простор и историју, као вук самотњак који и не слути да нема излаза из зачараног круга реалног живота, да ће сва његова лукавства, вешто избегавање замки, сву радост живота у пуној слободи уништити смрт у једној јединој злокобној секунди. (/slika3)

Богдановићева дела, и ова која сматрамо најзначајнијим, и она која чине потпунијим његов богати опус (спомен-комплекси у Лесковцу, 1971, Белој Цркви, 1971, Косовској Митровици, са Д. Младеновићем, 1973, Књажевцу, 1971, Чачку, 1980, Вуковару, 1980, Попини код Врњачке Бање, 1981, и др.) утицала су на развој српске архитектуре у шездесетим и седамдесетим годинама ХХ века.

Да ли ће Богдановићево дело надживети свога харизматичног творца? Одговор је беспоговорно потврдан. При томе се не мисли на његово политичко дело. Исто тако се не мисли на његово књижевно дело, оно које је по роду најближе научној фантастици, као и оно које је настало у емиграцији, блиско политичком реваншизму. Мисли се на меморијале, за које заиста није имао правих предложака и који се после Богдановића више не могу стварати на формули коју је он својим делима исцрпао. Они који у будућности буду зажелели да се баве меморијалима, било скулпторског или архитектонског порекла, мораће да измисле нешто друго, неку другу формулу.

Зоран Маневић

историчар архитектуре

------------------------------------------------------------------

Последња Богданова жеља

Последња жеља Богдана Богдановића била је да буде кремиран у Бечу, а његов пепео да се проспе у Дунав, сазнаје незванично „Политика”. Да ли ће то бити учињено, зависи од градских власти Беча. Наиме, тамошњи прописи не дозвољавају просипање пепела покојника у Дунав, па се о томе разговара са породицом. Међутим, чланови Академије архитектуре писмом су предложили властима Београда да посмртни остаци Богдана Богдановића буду сахрањени у Београду, у Алеји заслужних грађана, јер је био градоначелник и пројектант алеје.

Надлежни у Београду тврде да нема препрека да тело бившег градоначелника буде сахрањено у Алеји заслужних грађана. Они напомињу да претходно његова супруга треба да одлучи где ће Богдан Богдановић бити сахрањен, у Бечу или Београду. Ако одлучи да то буде у српској престоници, онда ће бити тамо где и доликује градоначелнику.

К. Р.