ПРОКЛЕТА ПОЛИТИКА

Ако смо нешто научили у последњих десет година, научили смо да демократија није савршен политички систем. А тако смо се надали да ће нам сванути када се земља заиста демократизује и када владе постану смењиве, односно када почнемо да их смењујемо онда када не раде добро. Изгледало нам је природно да је слаб рад владе јасно уочљив и да слаба влада мора да изгуби поштене изборе.

Али, политичари су убрзо научили да и није толико важно шта се и како ради, већ како се то представи народу. Паковање је постало важније од суштине, вештина рекламе и маркетинга заменила је стварну бригу за народ и државу као најбољи начин доласка на власт и одржања на власти.

Тако је за амбициозне политичаре постало обавезно да сваки или готово сваки дан изађу са неком одличном изјавом и сликају се на телевизији. Да се зна да се брину о народу. Ако је маркетиншки саветник јутрос био инвентиван и смислио нешто ново, добићемо, на пример, изјаву о потреби стварања новог вредносног система (ма, хајде!), а ако није, добро је по стоти пут најавити борбу против корупције или рећи да пут у Европу нема алтернативе.

Присетимо се колико је пута искоришћен медијски потенцијал евентуалног посла са „Фијатом” у Крагујевцу. Не само да је његова најава вероватно одлучила изборе 2008. године, већ се и касније сликало и сликало. Сумњичење да се искључиво ради о предизборном трику брзо је заборављено, одмах пошто је „Фијат” уложио нешто мање од 100 милиона евра. Нико се више не пита да ли је тај посао сигуран, тј. хоће ли се заиста ту производити аутомобили, као да је све у реду. А није, бар ја мислим да посао није сигуран.

Чудно је то што се ни дан-данас, две године по наводном договору, уопште не зна који ће се модел ту производити, а камоли да су почеле да стижу машине и нацрти. Ништа од тога, само старе оптимистичке приче о великој производњи за годину или две. А о другим „Фијатовим” фабрикама се говори и зна шта ће се где производити, како у Пољској, Напуљу или Бразилу, тако и на Сицилији. Прича се и о новим моделима, али сваки налази место у некој другој фабрици, а не у крагујевачкој.

Таква тишина наводи на помисао да „Фијат” није посебно заинтересован за Крагујевац. Највећи задатак му је интеграција „Крајслера”, потом одржање старих фабрика, а тек на крају, ако буде било потребе, ту је Крагујевац. Као резервна варијанта, чија је погодност за „Фијат” следећа: добијене су велике концесије од Владе Србије за релативно мали сопствени трошак. То што је „Фијат” нешто уложио и што сада реконструише стару фабрику није коначан доказ да је посао кренуо, пошто би се уложени новац могао вратити кроз продају удела уколико се дефинитивно одустане од производње.

Другим речима, „Фијат” као да је купио опцију на подизање фабрике, односно да је малим парама купио право да је подигне уколико једног дана процени да је то целисходно. А Србија у међувремену улаже велики новац у изградњу инфраструктуре у Крагујевцу и око њега, иако нема извесности да је то корисно уложен новац. Наравно, политичари се сликају и даље.

Да наведем и један сличан пример из Америке. Због муке са нафтном мрљом, председнику Обами је рејтинг почео озбиљно да опада. Таква катастрофа, а он и моћна америчка држава ништа корисно да учине, па све зависи од ангажмана једне приватне фирме (БП). Чак је истраживање „Волстрит џорнала” показало поприличне брљотине америчких федералних и локалних власти у заштити приобаља.

Обами је затребао један атрактиван рекламни потез. И извео га је: завртањем руку иза сцене навео је БП да обећа стварање фонда од 20 милијарди долара за накнаду штете. Тиме је постигао две ствари: нашао је кривца за све грешке и убрзао исплату штете. Врло лепо. Само, страдала је правда, односно правни систем: нормално би било да све те послове обави америчко правосуђе, као законски надлежан и непристрастан фактор, а не политички договор председника и компаније. Јер, требало је установити кривца, за шта је једино суд надлежан, требало је ваљано процесуирати захтеве, требало је имати правне лекове за спорове, а не да државни чиновник на челу фонда троши паре према свом нахођењу.

Тиме опет долазимо до питања демократије: да није политика престала да буде поље такмичења идеја о народним и државним интересима и постала поприште свеопште демагогије? Да ли на изборима побеђују они који најбоље изражавају тежње и потребе народа или највештији манипулатори?

директор економских студија ЦЛДС-а