Глума је опсесија, а и бекство

На недавно одржаном филмском фестивалу Синема сити у Новом Саду, приказана су три домаћа филма у којима игра глумац Небојша Миловановић – два из прошлогодишње продукције, „Ђавоља Варош” Владимира Паскаљевића и „Медени месец” Горана Паскаљевића, и нови филм – „Плави воз” Јанка Баљка, који ће од септембра бити приказиван у домаћим биоскопима. На констатацију да је у Новом Саду постигао редак глумачки успех за домаћу кинематографију, Милосављевић реагује скромно, какав јесте већ 15 година. Међутим, његов таленат и спремност за глумачка истраживања примећени су још у дебију „Лајање на звезде”, потврђени у „Бурету барута” „Кордону”, „Оптимистима” и „Милошу Бранковићу”.

У филму „Плави воз”, чија се радња дешава за време Титове смрти, тумачите лик професора марксизма који наслућује шта ће се десити одласком Броза?

Тај лик има свој тајни живот, у којем је, између осталог и опсесија филмом „Ловац на јелене” Мајкла Ћимина, што је насупрот његовој професури и предмету марксизма. Он је осетио шта се спрема и наслутио промене, чиме сам приступио том лику, па је тако постигао спремност за ратове који су уследили током деведесетих.

Ослушкивањем времена, тај професор марксизма током деведесетих година постао је војно лице ЈНА, који је некадашње ученике врбовао да иду на ратиште?

Било је таквих примера. Околности у којима је живео тај лик терале су га на промену, као и склоп његове личности коју одликује различитост у односу на средину, позиција коју има да се игра градивом које предаје али и судбинама људи, као и потајне жеље за другачијим, импулсивнијим животом. Он је доста размишљао о рату, у једном тренутку је преломио и окренуо се ка томе. После дуготрајног размишљања, а у преломном тренутку, то је оно у човеку чиме јасно зна у ком правцу да крене, за какву промену да се одлучи. Тада престаје све оно лично и особа почиње да плива у новом систему.

Какве је трагове распад СФРЈ оставио на Вас као на особу која је формирана током деведесетих када се тешко живело на Балкану?

Када сам из Ваљева дошао у Београд да студирам глуму на Факултету драмских уметности, живело се тешко. У том хаосу добра околност била је што сам од јутра до мрака проводио на ФДУ јер то изискује студирање глуме. Учење глуме била је моја опсесија, а и бекство. Тек касније схватио сам колико смо ми као народ изгубили у изолацији. Када сам радио копродукцију са страним глумцима који су моја генерација, схватио сам наш хендикеп. Док смо ми били изоловани, моји вршњаци су путовали по свету, упознавали друге културе и учили језике. Због природе посла и отворености њихових земаља, они су имали могућности које су нама биле украћене. Било ми је напорно да се ослободим да играм на енглеском, да са шминкерком разговарам на француском, а са колегама на италијанском, док је странцима то нормално јер су живели у простору без граница. То сам надокнадио касније, али нешто се никада не може надокнадити, поготову време.

У „Меденом месецу” тумачили сте Марка који се води личним мотивима и шансом да напусти Србију због бољег живота у ЕУ?

Марко из „Меденог месеца” је посвећен уметности, виолончелу. Он не бежи из Србије, јер није гневан због околности у којима живи, већ жељу да се боље оствари и то га чини јунаком. То ми је најдражи карактер са којим сам се сусрео до сада, карактер са којим сам се највише идентификовао.

Да ли сте имали шансу да одете из Србије и радите у иностранству?

Изгледа да сам имао, али сам то тек касније сазнао. На Венецијанском фестивалу први пут сам био са „Буретом барута” 1998, а прошле године са „Меденим месецом” схватио сам да ме професионалци познају. Сматрам да имам шансу да радим у иностранству, али постоји та моја (не)спремност за све то и моја одлука да радим овде. Мој ангажман у иностранству ће можда доћи, али то није само питање моје одлуке. Као код Марка у „Меденом месецу”, потребна је нека конкретна шанса.

У случају лика Бориса који сте играли у „Ђавољој вароши”, чини се да га одликује парадокс да жели да се легално бави послом у земљи која се заснива на нелегалности?

Борис није Дон Кихот, али је мушки пандан Алиси у земљи чуда. Он је зачуђен због људи око њега, али није претерани моралиста. Чудно му је како се ради у Србији, што у њему производи збуњеност, па доспева у ситуацију да постане убица. Околности су га скоро навеле на злочин, који је у функцији избора мањег зла.

Иван Аранђеловић