Последњи пантер у Паризу

Танго, „вртоглави сплин аргентинских маргиналаца”, настао је у лучким крчмама Буенос Ајреса. Махнитост, разврат, љубав, игра и смрт – његови су садржаји. Он је „вертикална експресија хоризонталних жеља”, говорио је Бернард Шо. На новом албуму Тава Фалка „Conjurations: Seance For Deranged Lovers” овај злокобни и порочни плес помешан је са мистиком блуза из делте Мисисипија, париском трулежи и европском декаденцијом. Добијени коктел зачињен је додацима које нуде такозвана треш естетика и рокерски поджанр познат као сајкобили (psychobilly). Понуђену музику неки су видели као посмртну маску стављену преко умрлих љубави, ишчилеле страсти и потрошених дана.

У интервјуу магазину „Моџо” у децембру 2003. године Фалко је рекао да му је његов ментор Чарли Федерс својевремено дао овакав савет: „Ако не урадиш нешто различито од других, ниси урадио ништа”. Фалкова дискографија показује да се он придржавао тог савета. Његов приступ класичним музичким идиомима – блуз, рокабили, рани рокенрол је специфичан. Музика је полазна основа за амбициозну артистичку авантуру у којој се позориште и кабаре сусрећу са циркусним артизмом и атмосфером окултних сеанси. Понуђена музика је батискаф којим се плута кроз мијазму која се надвија над Градом светлости.

Ако се крене за музиком са овог албума стиже се у имагинарни париски кабаре у коме, уз алкохол, музику и дуван, најразличитија скупина протува тражи мир и искупљење за грешни живот који воде. Алфред Жари, Арсен Лупен, Мата Хари, Малдорор и доктор Равик седе за истим столом, а Мишел Поакар у ћошку прелази палцем преко сувих усана. Такав угођај наговештавају нумере „Ballad Of The Rue De La Lune”, „Chamber Of Desire” и „Sympathy For The Mata Hari”. Централно место албума је осмоминутни блуз солилоквијум „Gentleman In Black”. Дилема је фаустовска: продати душу Мефистофелу за тренутке варљиве среће на рокенрол сцени или не? Ову нумеру Фалко је већ одсвирао на албуму „Disappearing Angels” из 1996. године. Прошло је време. Питање је добило на тежини. Стихови „A spotlight shines on his black hair/for a few moments of brilliance in a lifetime of despair” можда крију одговор о исправности обављене трговине. Баш као и сазнање да коса одавно није црна. Нанета фарба је чини таквом.

У Фалковом пратећем бенду „Panther Burns” некад су свирали Алекс Чилтон и Џим Дикинсон. Они су недавно напустили ову долину плача. Верујем да би им се допала нова авантура њиховог откаченог ортака. Пева као Марлена Дитрих која је изгубила слух. Музика му личи на имагинарни римејк неког Фелинијевог филма који је потписао Џон Вотерс. Његова гологуза слика са корица албума асоцира на сцену из Бертолучијевог филма „Последњи танго у Паризу”. Она је кључ за разумевање понуђене музике. Тав Фалко је још увек луд и непредвидљив и после свих ових година.

Жикица Симић