Пакују кофере само кад морају

Странци са инвалидитетом у Србију долазе само када морају. Кад се организује неки семинар домаћини имају праву муку где да сместе госте, како да им објасне да је огледало у соби високо и да се не могу видети у њему. Најтеже пада објашњавање праксе да бројне препреке људи у колицима прескачу тако што их – пренесу пријатељи или колеге.

Овакви туристички аранжмани по "о рук" методи једини су које у Србији себи могу да приуште особе са инвалидитетом. Ако и нађу хотел у коме је рецепција на адекватној висини да се из колица разговара са рецепционером, до ње ће морати, уз помоћ некога, да буду буквално пренети, преко улазних степеница. Лифтови су најчешће мали, собе скучене, а улазак у купатило је, такође, подухват раван добро осмишљеној мисији.

Апсурд је да у нашој земљи нема стопроцентно доступног хотела ни угоститељског објекта. Ако уз помоћ породице, пријатеља и реше негде да се сместе, треба најпре решити проблем превоза. Како се уз помоћ штака попети у воз у Србији? Да ли ће кондуктер у аутобусу омогућити да се колица расклопе и унесу у возило? Слепа лица са псом водичем прво ће морати да узму додатни годишњи одмор да би објаснили околини да је животиња пратилац и да мора свугде са газдом.

Закон импровизације

На питање где су особе са инвалидитетом у српском туризму, Душан Тројановић, председник Удружења дистрофичара Београда, каже да се све своди на приватну организацију и импровизацију.

– Шта можемо очекивати када ни главни град ни бање које су превасходно намењене опоравку нису доступни за особе које имају неки хендикеп – каже он и додаје да не постоји ни интересовање туристичких радника да се едукују. Као пример наводи покушај организовања трибине управо на ову тему, прошле године у Вршцу. Иако су позиви били уредно послати туристичким организацијама Србије, Београда, Министарству трговине и туризма, агенција, на позив овог удружења одазвао се само представник локалне управе града домаћина.

Ипак, има расположених да помогну. Душан Тројановић наводи потез управе хотела у Вршцу где су били смештени и где је одмах изграђена трајна рампа на улазу у хотел. Такав позитиван пример су доживели и у Крушевцу, у тамошњем хотелу.

У туристичкој организацији Србије, не желећи да се правдају, кажу да немају податке о доступним објектима, али да је ове године успостављена сарадња са Центром за самостални живот инвалида.

– Идеја је да се оформи база података доступних објеката. Такође, добро је и да саме особе са инвалидитетом укажу које су то дестинације где би боравили а да онда ми, као посредници, контактирамо те објекте, локације како би се прилагодиле – објашњава Александар Шуша, сарадник у ТОС-у, и истиче да у Србији, не само у туризму већ у свакодневном животу, ови људи немају адекватан третман, што би требало да буде брига свих.

Пракса у Европи

Проблем путовања и особа са инвалидитетом, као дела савремене "армије" туриста, препознат је и од институција Европске уније. Европска комисија спровела је пре неколико година студију "Побољшање информисаности о туризму за особе са инвалидитетом". Након анализе издате су две публикације – "Туристички водич" за овај део популације и књижица с препорукама како "Створити Европу доступну за туристе са инвалидитетом". Прва је намењена туристичким радницима, а друга путницима који не виде, не чују, имају физички или ментални хендикеп.

Оба штива предлажу конкретна решења – од резервација, постојања адекватног паркинга, прилаза, могућности одласка на излете, висини степеника, доступности садржаја у хотелима, на занимљивим локалитетима...

Процене су, ипак, да и у Европи велики број припадника овог дела популације не може због бројних препрека да спакује кофере и растерећено крене на пут. Иако имају жељу, новац, различити нивои приступа на атрактивним дестинацијама, однос запослених у туризму и лоше искуство представљају кључне разлоге што одморе проводе у домовима.

И да подсетимо, према подацима Светске здравствене организације, у свакој нацији од седам до 12 одсто људи се роди са хендикепом или касније у животу због болести, ратова, несрећа има неку врсту инвалидности. У Србији се процењује да око 700.000 грађана спада у ову категорију.

-----------------------------------------------------------

Изузетак

Један од ретких изузетака у Србији је Аеродром "Никола Тесла". За особе с инвалидитетом које стижу авионом ипак је први утисак о нашој земљи позитиван, јер је на "Тесли" махом све доступно.