Случајно откриће неслућених размера

Ишла сам у ирански културни центар на прославу Нове 1389. године по соларној хиџри, која увек пада на први дан пролећа. Иранци ме увек позивају на изложбе и разне приредбе, покушавајући да приближе персијску културу свим заљубљеницима. Одувек су ми били веома симпатични, још од времена када је неколико њихових дипломата дошло на српске демонстрације у Паризу како би протестовало против агресије атлантске алијансе на нашу земљу. Још као дете сам волела да разгледам једну књигу персијске уметности у којој је била фотографија неке предивно изгравиране “просјачке посуде” од калаја, питајући се какве су им онда богаташке.

Већина муслиманских народа рачуна време према лунарној хиџри, чија је година за једанаест дана краћа од соларне. Међутим, код Иранаца је увек све различито, па чак и Суец називају Даријевим каналом мимо осталог света. Велики су националисти и увек подстичу колико је њихова цивилизација старија од свих оближњих народа.

Након што је приказан један документарни филм о древној Персији и њеним многобројним династијама, имала сам прилику да видим богато украшену трпезу на којој су се налазили разни украси. Према традицији, потребно је припремити седам таквих украса који сви почињу на слово “с”, јер се сама трпеза назива хафт син што у преводу значи “седам с”. Сваки украс има неко симболичко значење, тако да сирће или “серке” представља старост и стрпљење, бели лук или “сîр” здравље, зумбул или “сунбул” долазак пролећа, а “сенжед” или цвет јојобе љубав.

Тако шафран, којим се разна јела боје у жуто иако су му влакна црвенкаста, симболизира оздрављење болесних и пословицу “ја теби жуто а ти мени црвено.” Наравно, не у смислу наше пословице “жути жутују а црвени путују” која има супротно значење, јер је примерена нашим просторима где се једе много више меса.

Стари ватропоклонички зороастријанци су имали обичај да за Нову годину прескачу преко огња, који се одржао до данашњих дана. Такође су веровали да је среда несрећан дан на који се увек губи новац.

Онда је културни аташе амбасаде у Паризу, господин Табатабаи, објаснио како назив Персија долази од речи Парс која означава једну покрајину, а назив Иран означава земљу аријевских или господских народа. Наравно, није пропустио да нагласи да његова земља никада није подржала нацизам и да је остала неутрална за време Другог светског рата.

Међутим, онда је додао да и данашњи Хрвати припадају аријевској раси јер потичу од једног древног иранског племена које се зове Хеиревас. Управо тако је изговорио. Таква изјава ме је веома узбудила јер сам увек била алергична на расне теорије. Откад су Словени аријевског порекла и откад су аријевци раса? Још увек чувам “изјаву о расној припадности” моје тетке Азре из Мостара, коју је морала да потпише 1942. године како би се уписала у гимназију. “Изјављујем према својем најбољем знању и по савиести и позивом на своју службену присегу, да међу мојим предцима нема особа неаријског подријетла...” Можда је баш због тога одлучила да оде у партизане у четрнаестој години живота.

Сетила сам се како је Фрањо Туђман спомињао сличне тезе покушавајући да подвуче разлику између Хрвата и Срба. Одлучила сам да напишем писмо аташеу Табатабаију, како бих му затражила да ми пошаље цитате из одговарајућих историјских извора за даљу научну дискусију.

Уосталом, могуће је да је ненамерно употребио реч раса, која је у том контексту имала негативну конотацију.

А онда се десила једна случајност, под условом да случајност уопште постоји. (Ипак се ради о 1389. години.) Пре него што сам послала писмо, наишла сам на Кратку историју Босне Ноела Малколма објављену 1994. године у којој је стајала још занимљивија теорија. И он тврди да реч Хрват није словенска и да долази од иранске речи Хороатос, која се може видети на надгробним споменицима близу грчког града Танаиса у јужној Русији. У раним вековима нове ере, северну обалу Црног мора су поред Словена настањивали и Сармати, иранско племе које је у другом веку пре нове ере прешло Кавказ и загосподарило осталим племенима. Тако су Словени добили владајућу елиту која је говорила иранске језике. Додуше, ако ћемо искрено, персијски језик и припада индоевропској групи и по граматичкој структури је ближи словенским језицима него арапском.

Према једној другој теорији, реч Хороатос долази од ху-урвата, која значи “пријатељ” на језику Алана, који су такође били огранак сарматских племена. Међутим, трећа теорија вели да је реч Серб или “Серв” постала Харв или “Цхарв” и са иранским суфиксом -ат довела до речи Хороатос.

У сваком случају, Малколм закључује да су Срби и Хрвати од почетка имали сличну и повезану историју, да су били словенска племена са иранском владајућом класом, или да се евентуално радило о иранским племенима која су имала словенске поданике. “Историјска истина,” вели Малколм, “је прилично јасна: Срби и Хрвати су од најранијих времена били различити али уско повезани, живећи и мигрирајући заједно, и једни и други са неком врстом иранске компоненте.”

Мораћу да изменим првобитни текст писма господину Табатабаију, коме ћу додати Малколмову теорију, била она тачна или не. Ако су Хрвати уопште иранског порекла, онда су то и Срби. Ипак не могу да дозволим да нас и они деле, када смо се, зар не, једва помирили.

Ко зна, можда ће ми одговорити да наша четири “с” имају неке везе са његових седам...