У присуству књига мање се лаже

Књижевника Радована Белог Марковића (63) затекли смо у Лајковцу, где живи и ствара. Посета га је обрадовала, јер је накратко одложио мучење са попуњавањем обрасца означеног као ЕМ-4. На питање да ли књижевници, заиста, иду у пензију, кратко је одговорио да се и то догађа. На оно додатно, а у коју, наш познати књижевник скоро прекорним гласом казао је: „Нација бира онога којем ће дати националну пензију, а ја чекам ону коју сам зарадио.”

Мада је сваки сусрет са Белим Марковићем, без обзира на његово расположење, занимљив, приметили смо да му одлазак у пензију није по вољи. Понајмање што у њу одлази уз још једну огреботину насталу због нечије дилеме: да ли је заслужио ону коју је зарадио или ону коју је својим делом оверио.

 – Мој живот је протекао у једном књижевном свету, и то је мој најважнији део живота. У спољни свет сам залазио силом прилика и трудио сам се да он мени као и ја њему што мање сметамо. Али, исто тако мало место није било погодан амбијент нити је пружало могућност да се прође без огреботина па и рана. Ја се на то никоме нисам жалио нити то чиним овог пута. Штавише, ја сам поносан на ране задобијене у овој средини, граду, завичају и отаџбини. Нисам их задобио у Њујорку, јер тамо никада нисам био – прокоментарисао је Марковић.

 Подсећајући га да је неко рекао да писци имају чудесну способност да у својим књигама предвиде многе ствари, односно да се књижевници високо котирају на листи оних којима се верује, хтели смо да чујемо да ли и он дели такво мишљење.

 – Нисам уверен да књижевност утиче на глобално отопљавање, али хоћу да верујем да она својом тајном магијом преображава сваког човека уколико је предан читалац. Што се тиче веровања књижевницима, нисам сигуран да им људи верују, чак се и питам да ли треба да им верују. Али, са друге стране, сигуран сам да људи верују доброј књижевности, односно истинској песми, причи, драми или роману, јер су они у стању да се својом снагом изборе да им се верује –одговара Бели, уз објашњење, на што је иначе врло поносан, да су његове књиге постале предмет интересовања и проучавања неколицине високошколараца са простора Србије. У томе је, додаје, најдаље отишла Слађана Илић, која је његов књижевни опус узела као предмет за одбрану докторске дисертације на Филолошком факултету у Београду.

 – Људи мој стил доживљавају на посебан начин, док ја то видим као прилично отежавајућу околност. Ја би волео да моје књиге имају више читалаца, али исто тако више волим да оне буду „оверене” мојим стилом, јер не могу да правим компромисе и да будем ослушкивач оног што је у тренду. Следим своје идеје, као што је случај са романом који тренутно пишем „Госпођа Олга”, који се заметнуо у мени пре 30 година, а место му је у трокњижју „ваљевског круга романа”. Исти је случај био и са „Лајковачком пругом” која ме изнела на глас као књижевника. Све књиге су ми драге и ни једну нисам написао зато што сам хтео, већ зато што сам морао. Ја чак нисам ни сигуран да ли бих знао да напишем књигу по наруџбини, једино ако би то захтевала моја душа – вели Марковић.

 Иначе, пре него што је почео с попуњавањем обрасца ЕМ-4, Радован Марковић је поред писања обављао послове управника, саветника, или како он воли да каже, библиотекара у лајковачкој Кући књиге. То је била згодна прилика да га питамо: чита ли, и у којој мери, српски народ? Без задршке је одговорио да као библиотекар зна да чита, али уз ограду да никада сви нису читали. Тако се присећа да је у време деведесетих година прошлог века библиотека у којој је радио, али и њој сличне диљем Србије, функционисала као духовна амбуланта. Да су добили пуно нових неочекиваних читалаца који су прелиставали књиге на неочекиваним местима.

 – Књижаре и библиотеке су места где људи долазе без присиле и ради своје духовне окрепе. То недвосмислено говори да књиге као и многи други предмети имају тајну енергију која исијава из њих. Одавно је примећено да се уз књиге лепше и радосније живи. Такође, ја верујем да људи који се нађу у окружењу или присуству књига – мање лажу. Због свих тих вредности и специфичности књиге бивам разочаран подацима колико данас места у Србији нема књижару, или ако их има у каквом су стању. Рђаво се чини ако једна варош нема библиотеку, а није добро ни оно станиште где се хвале да имају пет цркава а ниједну књижару – вели Марковић уз напомену да је у времену транзиције књига постала дућанска роба, против чега он нема ништа, ако се она нуди уз мало стила и поштовања. Љути га њено понижавање по разним вашарским манифестацијама и бувљацима при том опомињући и подсећајући да су библиотека и књижара цивилизацијска обавеза сваког града, вароши и ушореног села.

 Иако нам није било ни на крај памети да тражимо податке и коментар о животно-књижевним билансима, наш саговорник ни о том питању није имао никаквих предрасуда и задршки. Вели да оно што се у њему хтело то је углавном на хартији и ако му време буде наклоњено радо би пришао „пеглању”, и то без коришћења паре, једног броја својих књига.

– Да ли сам задовољан, углавном не, таман посла да будем задовољан. Али, када бих поново могао да бирам, радио бих исто. Кад је у питању такозвани реални свет, мени је жао што је много енергије, памети и свега онога што је имала моја генерација отишло некако узалуд и у ништа. Али имам осећај да ће неки нови клинци бити срећнији од нас – поручује књижевни бард Колубаре и брда у чијем наручју није било ниједне од четири његове и Емилијине мачке. То су, како каже, животиње које су њега одабрале за пријатеља још док је био у колевци. Али, с првим јесењим данима, убеђен је, вратиће се оне!

Будо Нововић