U prisustvu knjiga manje se laže

Književnika Radovana Belog Markovića (63) zatekli smo u Lajkovcu, gde živi i stvara. Poseta ga je obradovala, jer je nakratko odložio mučenje sa popunjavanjem obrasca označenog kao EM-4. Na pitanje da li književnici, zaista, idu u penziju, kratko je odgovorio da se i to događa. Na ono dodatno, a u koju, naš poznati književnik skoro prekornim glasom kazao je: „Nacija bira onoga kojem će dati nacionalnu penziju, a ja čekam onu koju sam zaradio.”

Mada je svaki susret sa Belim Markovićem, bez obzira na njegovo raspoloženje, zanimljiv, primetili smo da mu odlazak u penziju nije po volji. Ponajmanje što u nju odlazi uz još jednu ogrebotinu nastalu zbog nečije dileme: da li je zaslužio onu koju je zaradio ili onu koju je svojim delom overio.

 – Moj život je protekao u jednom književnom svetu, i to je moj najvažniji deo života. U spoljni svet sam zalazio silom prilika i trudio sam se da on meni kao i ja njemu što manje smetamo. Ali, isto tako malo mesto nije bilo pogodan ambijent niti je pružalo mogućnost da se prođe bez ogrebotina pa i rana. Ja se na to nikome nisam žalio niti to činim ovog puta. Štaviše, ja sam ponosan na rane zadobijene u ovoj sredini, gradu, zavičaju i otadžbini. Nisam ih zadobio u Njujorku, jer tamo nikada nisam bio – prokomentarisao je Marković.

 Podsećajući ga da je neko rekao da pisci imaju čudesnu sposobnost da u svojim knjigama predvide mnoge stvari, odnosno da se književnici visoko kotiraju na listi onih kojima se veruje, hteli smo da čujemo da li i on deli takvo mišljenje.

 – Nisam uveren da književnost utiče na globalno otopljavanje, ali hoću da verujem da ona svojom tajnom magijom preobražava svakog čoveka ukoliko je predan čitalac. Što se tiče verovanja književnicima, nisam siguran da im ljudi veruju, čak se i pitam da li treba da im veruju. Ali, sa druge strane, siguran sam da ljudi veruju dobroj književnosti, odnosno istinskoj pesmi, priči, drami ili romanu, jer su oni u stanju da se svojom snagom izbore da im se veruje –odgovara Beli, uz objašnjenje, na što je inače vrlo ponosan, da su njegove knjige postale predmet interesovanja i proučavanja nekolicine visokoškolaraca sa prostora Srbije. U tome je, dodaje, najdalje otišla Slađana Ilić, koja je njegov književni opus uzela kao predmet za odbranu doktorske disertacije na Filološkom fakultetu u Beogradu.

 – Ljudi moj stil doživljavaju na poseban način, dok ja to vidim kao prilično otežavajuću okolnost. Ja bi voleo da moje knjige imaju više čitalaca, ali isto tako više volim da one budu „overene” mojim stilom, jer ne mogu da pravim kompromise i da budem osluškivač onog što je u trendu. Sledim svoje ideje, kao što je slučaj sa romanom koji trenutno pišem „Gospođa Olga”, koji se zametnuo u meni pre 30 godina, a mesto mu je u troknjižju „valjevskog kruga romana”. Isti je slučaj bio i sa „Lajkovačkom prugom” koja me iznela na glas kao književnika. Sve knjige su mi drage i ni jednu nisam napisao zato što sam hteo, već zato što sam morao. Ja čak nisam ni siguran da li bih znao da napišem knjigu po narudžbini, jedino ako bi to zahtevala moja duša – veli Marković.

 Inače, pre nego što je počeo s popunjavanjem obrasca EM-4, Radovan Marković je pored pisanja obavljao poslove upravnika, savetnika, ili kako on voli da kaže, bibliotekara u lajkovačkoj Kući knjige. To je bila zgodna prilika da ga pitamo: čita li, i u kojoj meri, srpski narod? Bez zadrške je odgovorio da kao bibliotekar zna da čita, ali uz ogradu da nikada svi nisu čitali. Tako se priseća da je u vreme devedesetih godina prošlog veka biblioteka u kojoj je radio, ali i njoj slične diljem Srbije, funkcionisala kao duhovna ambulanta. Da su dobili puno novih neočekivanih čitalaca koji su prelistavali knjige na neočekivanim mestima.

 – Knjižare i biblioteke su mesta gde ljudi dolaze bez prisile i radi svoje duhovne okrepe. To nedvosmisleno govori da knjige kao i mnogi drugi predmeti imaju tajnu energiju koja isijava iz njih. Odavno je primećeno da se uz knjige lepše i radosnije živi. Takođe, ja verujem da ljudi koji se nađu u okruženju ili prisustvu knjiga – manje lažu. Zbog svih tih vrednosti i specifičnosti knjige bivam razočaran podacima koliko danas mesta u Srbiji nema knjižaru, ili ako ih ima u kakvom su stanju. Rđavo se čini ako jedna varoš nema biblioteku, a nije dobro ni ono stanište gde se hvale da imaju pet crkava a nijednu knjižaru – veli Marković uz napomenu da je u vremenu tranzicije knjiga postala dućanska roba, protiv čega on nema ništa, ako se ona nudi uz malo stila i poštovanja. Ljuti ga njeno ponižavanje po raznim vašarskim manifestacijama i buvljacima pri tom opominjući i podsećajući da su biblioteka i knjižara civilizacijska obaveza svakog grada, varoši i ušorenog sela.

 Iako nam nije bilo ni na kraj pameti da tražimo podatke i komentar o životno-književnim bilansima, naš sagovornik ni o tom pitanju nije imao nikakvih predrasuda i zadrški. Veli da ono što se u njemu htelo to je uglavnom na hartiji i ako mu vreme bude naklonjeno rado bi prišao „peglanju”, i to bez korišćenja pare, jednog broja svojih knjiga.

– Da li sam zadovoljan, uglavnom ne, taman posla da budem zadovoljan. Ali, kada bih ponovo mogao da biram, radio bih isto. Kad je u pitanju takozvani realni svet, meni je žao što je mnogo energije, pameti i svega onoga što je imala moja generacija otišlo nekako uzalud i u ništa. Ali imam osećaj da će neki novi klinci biti srećniji od nas – poručuje književni bard Kolubare i brda u čijem naručju nije bilo nijedne od četiri njegove i Emilijine mačke. To su, kako kaže, životinje koje su njega odabrale za prijatelja još dok je bio u kolevci. Ali, s prvim jesenjim danima, ubeđen je, vratiće se one!

Budo Novović