Мартин Скорсезе је као мађионичар

Од нашег специјалног извештача

Карлове Вари – Велика филмска звезда, британско-холивудски глумац Џуд Лоу, овогодишњи је добитник председничког „Кристалног глобуса” на 45. Карлове Вари фестивалу.

Спонтан и импулсиван, али истовремено и одговоран и склон планирању („Морам да планирам, јер имам породицу, четворо деце и напоран посао”), Џуд Лоу је стрпљиво градио своју глумачку каријеру, учествујући у филмовима какви су „Гатака”, „Поноћ у врту добра и зла”, „Непријатељ пред вратима”, „Вештачка интелигенција”, „Пут до уништења”, „Авијатичар”, „Провала”... И, наравно – у „Талентованом господину Риплију” Ентонија Мингеле, који га је високо етаблирао и који је, глумцу у част, био приказан у Карловим Варима после свечаности церемоније доделе награде за његов изузетан допринос светској уметности...

Сматрате ли да је „Талентовани господин Рипли” један од најзначајнијих филмова у Вашој досадашњој каријери?

„Талентовани господин Рипли” из много разлога чини прекретницу у мојој каријери. Он ме је спојио и повезао са Ентонијем Мингелом који је био изузетно важан за моју глумачку каријеру али и мој велики пријатељ. Такође, мислим да ми је рад у овом филму први пут омогућио тај осећај да радим са великим играчима. Први пут ми се пробудила и свест о томе да сам се нашао у међународном фокусу, зато што сам припадао читавом том филмском друштву које ме је пратило.

Мингела је често говорио да током снимања краде емоције од својих глумаца?

Он је то заиста чинио али на терапеутски начин. То је био део његовог посла и ексцентричност игре коју играмо. Понудите своја осећања неком ко их онда реже, мења, обликује у нешто сасвим друго, а он је у томе био мајстор. Било је дана које сам на снимању провео јецајући, затим бих отишао кући и рекао себи: „Овај мој посао је потпуно луд, зашто то радим самом себи? Не осећам се добро, исцрпљен сам, а шта сам тиме постигао осим што сам остварио сцену какву је редитељ тражио?” Наравно, већ следећег дана сматрао сам да сам се прочистио и враћао се кући весео. Много ми недостаје Мингела. Прерано је отишао.

Када већ говоримо о емоцијама, Ви сте као глумац у позицији да их стално излажете гледаоцима. Међутим, постоји ли нешто што скривате у себи, што не показујете?

Мислим да ипак сачувам понешто. У свакој филмској улози можете видети само део мене. Када дође дан снимања у којем морам да одглумим нервни слом, размишљам како да то учиним а да изгледа стварно. Учинићу све што треба за ту сцену, употребићу искуства из сопственог живота или живота породице и пријатеља, макар на крају дана и сам незаустављиво плакао. Неки људи ће то одглумити сами од себе, неки ће ставити лук на очи, али моје сузе нису лажне, оне су стварне. Тако откривате и део себе, откривате колико сте рањиви, али ја и са тим откривањем манипулишем.

(/slika2)

Јесу ли онда глумци у сваком тренутку велики манипулатори?

Не бих био баш толико ригорозан! Рецимо, за потребе филма глумац манипулише истином. Примера ради, постоје филмови који су на неки начин повезани са мојим приватним животом, што значи да је део мене увек изложен. Како сматрам да је важно сачувати део себе само за себе, принуђен сам да током остваривања улоге ипак и манипулишем истином. Увек је за глумца велики изазов колико тога можеш да задржиш за себе.

Судећи да сте као филмска звезда честа мета разних написа у новинама на теме из Вашег приватног живота, колико је могуће задржати ствари само за себе?

Било би апсолутно могуће уколико би се полиција коначно потрудила да онемогући шетање људи са камерама око моје куће! Када ме јуре папараци, осећам се као да ме неко држи на нишану снајпера, а верујте да то није добар осећај. Највише су тиме угрожена моја деца а на то сам посебно осетљив. Та манија у Енглеској, према којој су другоразредне информације јако важне, то је попут рака који се шири телом. У новинама постоји политика према којој је битно имати слику, а онда ће испод ње написати што год им падне на памет.

Многи ће рећи да треба мало да трпите с обзиром на то да радите најдивнији посао на свету?

Радим оно што волим и због тога сам веома срећан! Осећам се лако као да немам ни дана радног стажа. Али, људи често не размишљају да је ово крваво тежак посао, због којег сам често и збуњен и нервозан.

Недавно сте веома успешно играли Хамлета у представи Донмар Верхаус театра, значи ли то и повратак коренима?

Смешно је што су многи о томе писали као о великој промени у мојој каријери, очигледно не знајући или сметнувши с ума да сам ја своје прве глумачке кораке начинио управо у позоришту. Хамлет је за мене значио само повратак на познато, на нешто што ме је одувек испуњавало и хранило. Верујем да ћу радити и даље у позоришту, надам се – већ следеће године, јер сам заиста уживао и осећао се добро у сопственој кожи.

(/slika3)

Јесте ли осећали нервозу пред изведбу „Хамлета” с обзиром на то да се толико познатих британских глумаца у овој улози нашло знатно пре Вас?

Зачудо, био сам прилично миран. Можда зато што сам био и потпуно спреман и што сам од једног колеге добио најбољи могући савет. Он ми је пред премијеру рекао: „Само имај у виду да ти не играш улогу, већ улога игра тебе”. Следећи овај савет пошло ми је за руком да пронађем онај део себе који је, претпостављам, пригушен, а који ми је омогућио изненадни поглед на свет са далеко више поетског колорита. Уживао сам у Хамлетовој кожи пуних девет месеци. Имам осећај да сам га оставио спремнијим да прихвати живот. Сада ми недостаје то бивствовање са њим сваке вечери, та могућност да, без обзира шта ми се тренутно догађало у животу, изласком на сцену све своје демоне истерам напоље.

Чујемо да ћете ускоро радити са Мартином Скорсезеом?

Радићу ускоро у његовом филму „Hugo Cabret”, за који верујем да је први Скорсезеов филм за децу. Играм Хуговог оца и то је све што ћу вам на ову тему за сада рећи. У октобру треба да почнем снимање новог „Шерлока Холмса”, а затим негде пред крај године и филм „Заразе” Стивена Содерберга. Реч је о ансамбл-филму о ширењу вируса Х1Н1 у међународним размерама.

Радујете ли се сарадњи са Скорсезеом чији је миљеник, већ дуго, Леонардо ди Каприо?

Он је оригинални филмски редитељ. Он је као мађионичар и заиста сам радознао шта ће за мене извући из свог рукава.

Сматрате ли да је у Вашој каријери било и неких лоших избора?

Било је само филмова који нису били тако слављени и хваљени као што сам се ја надао. Ако сам и имао лоших избора, научио сам лекцију и наставио даље.

Сматрају Вас и једним од најсексепилнијих мушкараца данашњице, како се са тиме носите?

То што ме медији сматрају сексепилним, то је глупост. Непријатно ми је када се то помиње. Када сам са двадесетак година започињао глумачку каријеру, усмеравали су ме према улогама згодних младих мушкараца у романтичним комедијама. Такву врсту филмова волео сам да гледам, али не и да у њима играм. Желео сам да ме прихвате са озбиљношћу, желео сам потврду свог рада, дуговечност у глумачком послу, а чинило ми се да то нећу моћи да постигнем уколико прихватим улоге „лепотана” које су ми се тада нудиле. Сада ме пред собом видите оваквог какав јесам, са овим лицем и овим телом, спремног да улогу прихватим искључиво на основу сценарија, а не свог физичког изгледа.