Председничко командовање војском

Након победе Томислава Николића у првом кругу председничких избора, порасло је, како сазнаје „Политика”, интересовање западних дипломата и страних новинара за овлашћења која су председнику државе на располагању када је реч о Војсци Србије.

Ово интересовање подгрејано је и, истина умереном, изјавом кандидата радикала да ће као председник Србије бранити Косово свим дипломатским и правним средствима, али и обећањем Србима на митингу у Косовској Митровици да ће их „заштитити Србија, уколико то Уједињене нације не буду могле”. Осим тога, Николић је недавно изјавио да ће, уколико постане председник, већ првог дана сменити начелника Генералштаба Војске Србије Здравка Поноша, кога је и раније у својим медијским наступима називао „америчким дететом”.

Мада се сам Николић о томе није изјаснио, у предизборној кампањи радикала је као будући начелник Генералштаба помињан пензионисани генерал Божидар Делић.

Ипак, питање је да ли би председник из редова странке која не учествује у влади могао да има пресудан утицај на војску. Када је, на пример, реч о избору начелника Генералштаба, законска решења нису баш најпрецизнија. Тако, рецимо, у Закону о одбрани, између осталог пише и да председник „поставља и разрешава начелника Генералштаба Војске Србије, уз мишљење министра одбране”.

Међутим, у закону се не прецизира да ли је то мишљење обавезујуће.

Бивши војни истражни судија Милорад Пањевић, данас адвокат који заступа пилота Емира Шишића, сматра да по слову закона председник Србије има последњу реч када је у питању именовање начелника Генералштаба.

– Мишљење министра одбране, као и у другим случајевима када се употребљава термин мишљење, није обавезујуће. Тако председник може да пренебрегнеи чињеницу да се министар одбране не слаже са именовањем начелника Генералштаба и да именује човека за кога он мисли да је најспособнији за ту функцију. У том случају дошло би само до поремећаја комуникације између председника и министра одбране, али би председникова била последња – рекао је Пањевић за „Политику”.

И војни аналитичар Александар Радић сматра да би евентуални избор Николића за председника Србије сигурно довео и до смене начелника Генералштаба, али не мисли да би то битно утицало на активности војске.

– Кадровске промене у војном врху биле би неминовне, будући да у очима СРС-а Здравко Понош слови за „про-НАТО” оријентисаног и блиског Демократској странци. Међутим, осим бомбастичних изјава Николић не би могао да учини ништа друго осим оног што би учинио командни ланац Тадић–Шутановац–Понош – рекао је Радић за „Политику”. Он је објаснио да се на југу Србије већ налазе нагомилане снаге Војске Србије, будући да је целокупни Приштински корпус након агресије НАТО-а распоређен у овом региону.

– Заштита централне Србије и спречавање преливања нестабилности са Косова на југ Србије се и сада подразумева, а то је и једино што би Николић могао да учини. Ресурсе за било какав други одговор на ескалацију насиља на Косову Војска Србије нема – казао је Радић.

Према Уставу Србије председник републике, у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије. Закон о одбрани ближе прописује овлашћења председника, па он по слову овог закона „командује Војском Србије, наређује спровођење мера приправности, општу и делимичну мобилизацију, усваја План употребе Војске Србије и наређује њену употребу”.

Пањевић, међутим, сумња да би евентуална наредба о мобилизацији у тренутним околностима имала ефекта.

– Моје лично мишљење је да би одзив на евентуалну мобилизацију био врло слаб, нарочито у ситуацији када Србија нема подршку међународне заједнице. Годинама уназад сви који су бежали од војне обавезе су амнестирани, а многи од оних који су се одазвали нашли су се пред судом због ратних злочина. Па амнестирани су и они који се нису одазвали у време сукоба са НАТО 1999. године – казао је Пањевић.

Ваља подсетити и да је Николић своју предизборну кампању почео доста умирујућом реториком, рекавши на првом митингу у Крагујевцу да Србија неће да ратује, јер „нема деце за ратове, али ни за слање у Авганистан и Ирак. Други нека ратују, а ми ћемо да радимо и да рађамо децу”.