Колико срца, толико уметности и традиције

ИНТЕРВЈУ

Питер Брук неће доћи у Београд. На жалост, иако је био најављен као специјални гост на 40. Битефу на којем ће четири вечери, од 20. до 23. септембра, у Атељеу 212, бити приказана његова представа "Сизве Банзи је мртав" поштоваоци једног од највећих редитеља света неће имати прилику и да га виде. Спречен из здравствених разлога, одлучио је да "Политици" дâ ексклузивни интервју.

Питер Стивен Пол Брук, потомак руских јеврејских емиграната, рођен је у Лондону 21. марта 1925. године. Аутор неколико књига од којих је "Празан простор" библија позоришне естетике, режирао је у театру, али и на филму са највећим глумцима 20. века. Битефова публика имала је срећу да види две његове представе, ремек-дела, Шекспиров "Сан летње ноћи" 1972. и "Племе Ик" 1976. године. Оба пута Брук је био гост фестивала у Београду.

Написао је и атипичну аутобиографију "Нити времена" (Zepter Book Wоrld, 2004, у преводу Маристеле Величковић, која је превела и Брукова "Отворена врата" која ће се ускоро појавити у издању куће "Clio"). У њој Брук излаже сопствена редитељска искуства и пружа опсежан увид у свој рад који се, како сам истиче, заснива на парадоксу: у позориште идемо да бисмо у њему пронашли живот, али тај живот се нужно разликује од живота изван њега.

.Два пута сте били у Београду, али на 40. Битеф, у Београд, на жалост, нећете доћи. Има једна изрека: "Кад престанеш да путујеш значи стигао си! Кад престанеш да тражиш, значи нашао си!"

–  Нисам престао да путујем. Али, да би човек могао да настави да трага, понекад мора да путује, а понекад да остане на једном месту, како би његова потрага била потпуна, концентрисана. Будући да нисам престао да трагам, нисам престао да путујем. То чиним читавог живота, премда у прошлости с нешто више притиска. 

.Имали сте привилегију да радите са највећим светским глумцима, (или, они су имали привилегију да раде с Вама) Оливије, Гилгуд, Скофилд, Вивијен Ли, па Жана Моро…Радили сте и са аматерима, натуршчицима са свих континената, различитих култура, вера и раса. Какав је Ваш однос према глумцу?

– То је веома занимљиво питање. Једини разлог због којег глумац ради је да омогући да оно истинито што лежи дубоко у њему самом избије на површину и да се покаже публици. То је веома тешко. За то је, пре свега, потребна дубока, дубока искреност, истинско осећање у самом глумцу и изузетна вештина. Дакле, оно што је потребно су изузетна вештина и изузетна чистота. А вечити проблем је то што су те две потребе често супротстављене једна другој, уместо да буду у међусобном складу. Кроз читаву европску традицију, током више стотина година, позоришна публика и критичари једнако су подстицали великог глумца да буде виртуоз, дивили су се и хвалили глумчеву вештину. Као резултат тога, глумци су у европској традицији почели све више да скривају своју праву природу, а уместо тога су прихватили артифицијелну, понекад засењујућу спољашњост која је попут маске.

С друге стране, дете које глуми, аматерски глумци, као и глумци из многих великих традиција, од Африке, преко Средњег и Далеког истока, Индије и Јапана, пре свега играју из своје праве, истинске природе, можда не с једнаким степеном виртуозности и једнаком вештином које је развио европски глумац. Годинама сам трагао за примерима када се та два могу спојити. Када сам, у прошлости, у својим првим представама радио са веома младим људима и са великим глумцима, тражио сам исто и од једних и од других. Никад нисам желео да радим са великим глумцима који су нетрпељиви, горди, сујетни, тешке нарави, тврдоглави, дрски, без обзира на то што су велики. Напустио сам оперу и годинама нисам радио у њој зато што су велики оперски певачи немогућа људска бића. Радије ћу радити са децом или аматерима или са младим глумцима него са таквим чудовиштима. Никад ме није занимало да радим са чудовиштима. Глумац попут Џона Гилгуда је врхунски пример глумца изванредне вештине, а који у исто време има чистоту срца и природу која блиста чак и кроз његове погрешке и недостатке. Постоје други глумци, можда спретнији/паметнији од њега, који никад не дозвољавају свом унутарњем бићу да избије на површину. Основао сам Интернационални центар зато што сам трагао за начином да спојим те две ствари, желео сам, морао сам да спојим срце и уметност Да буду једнако заступљени. Колико срца, толико и уметности, колико уметности, толико и срца.

.Одлазили сте у Африку, пре годину дана сте поставили представу "Тиерно Бокар" базирану на животу Суфи народа западне Африке, радили нама готово непознате текстове њихових писаца. На Битефу ћемо гледати "Сизве Банзи је мртав" Атхола Фугарда, још једну Вашу представу из тог афричког циклуса. Шта та истраживања  представљају у Вашем раду

– То, пре свега, значи да истинску афричку културу, истинско значење афричке културе, афричке религије, афричких обичаја, веома мало познајемо и да их веома мало поштујемо. Наша идеја о Африци своди се на клише, а Африка је огроман континент пун дубине и значења који свету могу подарити много. За мене је Африка управо то, непознаница пуна дубине и значења. Када радим са афричким глумцима и афричким темама, током наших путовања кроз Африку, откривам читав један свет дубоких вредности које веома мало познајемо. Људских вредности. Један од најзначајнијих квалитета Африке је танано разумевање људских односа, људског односа према природи и духовном свету. Све је то веома дубоко укорењено у афричкој природи и то нам се чини веома значајним. Јер, пре свега у јужноафричком позоришту, постоји нешто веома изузетно, а то је човекова способност да ужасима људске окрутности, људске бруталности супротстави љубав према животу. Наша традиција политичког позоришта често је заснована на нечему негативном, нечему што је деструктивно у свом гневу. Радикално политичко позориште из срца Африке је у исто време позитивно, чак је и његов смех потврда нечега много важнијег, а то није само како преживети, већ како преживети а да се сачува љубав према животу. То је нешто веома важно народима Африке. Они имају своје екстреме, у Африци постоји насиље као и свугде у свету, али дубоко у срцу Африке лежи позитивна животна снага коју утицаји са запада нису успели да униште. 

.Године 1966. направили сте представу "US" протест против Вијетнамског рата. Да ли има смисла направити неки сценски протест и против ове катастрофе на Блиском истоку?

– Пре неколико година одржали смо изузетно велики скуп у Лондону, у једној градској већници у северном Лондону, где смо приказали снимак представе и филм "US".Том приликом је одржан и велики скуп заједно са гледаоцима чији је циљ био да се разговара и упути протест против рата у Ираку. Данас, због ситуације у Ираку, тих ужаса који се одвијају између Израела и Палестине, и Либана, овај проблем постаје још актуелнији. Човек данас мора непрекидно да протестује. Ми то чинимо на наш начин. Али, ситуација се трагично не мења. Безумље Вијетнамског рата сада се понавља у једнако безумном рату на Блиском истоку. Мислим да је свет данас мало свеснији ове ситуације и да се против ње не можемо борити на исти начин као што смо чинили са представом "US". Осећање је исто, као и чињеница да не можемо да се претварамо, будући да радимо у позоришту.

.Дакле, верујете да позоришни уметници могу да дају свој допринос тој борби?

– Да, свакако. Али, мислим да је наивно, чак арогантно када позоришни људи, или било који други уметници, сматрају да ми можемо променити свет. Била је то наивност шездесетих година и раније када се сматрало да политичко позориште може мењати свет. Био је то само начин на који смо ослобађали наша властита осећања; та врста позоришта нам је давала утисак да смо нешто чинили. С друге стране, морамо да схватимо да се океан састоји од много ситних капи. И ако схватимо да је свака кап важна, онда да видимо, увек изнова, кроз позориште оно што припада свету у којем живимо, без обзира да ли је у питању стари или нови позоришни комад. И, што је важно, да се суочимо са стварним проблемима, а не да бежимо од њих. На тај начин гледаоцима уливамо храброст, а не остављамо их у лажном уверењу да ћемо им ми рећи шта треба да раде.

.На крају морам да Вас питам из какве визуре гледате на ових 40 година Битефа, колико он значи за позоришни свет Европе, или можда живимо у балканској заблуди да смо ми значајни свету?

– Ко што сам малопре рекао, свака кап која је позитивна је уједно здрава. Говорим као лекар. Мала кап нечега која се креће у исправном правцу може вам поправити здравље. Исто као што ће вам мала кап отрова погоршати здравље. Традиција Битефа је да у срце Европе доводи нешто веома живо, нешто што може да узбурка човека и нагна га да размисли и да реагује, током наредне позоришне сезоне, на здрав, активан, отворен и динамичан начин. То је веома значајно за Србију, значајно је за људе из словенских земаља, то је фестивал који отвара простор за размену. У томе је његова улога. Позоришни фестивал неће променити будућност једне државе. Не, али он се, као и било који други позоришни чин, мора схватити као здрав догађај. Ако је здрав и ако је жив, онда има значај. Чим постане досадан и прерасте у механичко понављање, онда је изгубио своју сврху.

.На крају, према жељи Јована Ћирилова реченица из књиге"Нити времена" која га је одушевила: "За успех не треба све жртвовати. Перфекционизам је често дрскост и глупост: у једној представи ништа није важније од људи који је чине". Ако представу метафорично схватимо као наш боравак на овој планети, да ли нас то може уте

– Да, и то нас враћа на оно о чему смо говорили на самом почетку. Морају да постоје истинско срце и истинска уметност. Они морају да иду заједно. Увек. Веома је лако учинити једно, као на пример успех, важнијим од другог. Они морају да иду заједно. То је све.

-----------------------------------

Уверење Мире Траиловић        

У једном интервјуу рекли сте да традиционални театар, његове форме не смеју бити потцењене. Да ли данашња превласт невербалног театра значи да се круг експериментисања затвара?

– Реч традиционално често погрешно тумачимо. Све што називамо експерименталним, истраживачким, за веома кратко време постаје мртво. А реч традиција може да значи нешто што је пуно живота, што је сачувало живот, или нешто што морамо да избегавамо уколико традиционално подразумева нешто што је отврднуло у ригидну форму. Све што је експериментално, већ за годину дана постаје старомодно. Данас брже него икад. Ја сам живео у времену када је због једне погрешне речи на сцени полиција могла да већ следећег дана затвори позориште. Приказати наго тело или водити љубав на сцени било је незамисливо, и представљало је ризик да позориште буде затворено. Само две године касније то је постало клише. Деведесет одсто онога што данас називамо експерименталним или визуелним или невербалним позориштем су, заправо, клишеи експеримената рађених пре 10 или више година. Дакле, неопходно је ново формулисање питања (без давања одговора, у противном то не би било питање), будући да се живот данас одвија сувише брзо, нове ствари настају, али брже него икада претварају се у ригидну форму и врло брзо се јављају имитације. Дакле, или ћемо приказивати нешто што је већ фиксирано, или оно што даје наговештај нечег новог. То је било чврсто уверење Мире Траиловић и управо због тога Битеф негује своју велиm

Подели ову вест