Земља са највише „академаца” са кутлачом

Готово да нема телевизијске станице са националном или регионалном фреквенцијом а да нема емисију, дуже или краће форме, о кувању. За шпоретом су глумци, бивши учесници ријалити програма, књижевнице, новинари, понекад и прави кувари… Ипак, чини се да титулу најпознатијих мајстора у спремању јела међу овдашњим домаћицама, али и онима који су напрасно пали под утицај гастроманије, носе један Енглез – Џејми Оливер и, наравно, „човек из комшилука” Стево Карапанџа.

Да ли је гастрономија стварно постала хит у Србији? Или су наши људи, попут убеђења да поседују све знање света за фудбал, преко ноћи постали и академци са кутлачом?!

Човек који је пуне две деценије откривао „Мале тајне великих мајстора кухиње” са водитељем Оливером Млакаром, Стево Карапанџа каже да је гастрономија дефинитивно постала хит у свету.

 – Све је постало доступно. Током читаве године можете да нађете најразноврсније зачине, поврће, воће или месо са било ког дела планете. Честа путовања, Интернет, наравно и телевизијске емисије утичу да се гледаоци и обичан свет мало едукују, а гастрономија и кувари постану популарни – каже Карапанџа који већ дуго година има ресторан „Сунце ”у Швајцарској, у градићу Енетбадену удаљеном двадесетак километара од Цириха.

Разговор за „Политику” омео га је у спремању једног од три дневна јеловника.

 – Када смо Оливер и ја почели да радимо шоу за „Вегету”, било је помало срамота да мушкарац кува. Пред камерама сам само наставио да радим исто што сам до тада радио као шеф кухиње „Интерконтинентала” у Загребу – додаје Карапанџа и наставља да су можда за успех у каријери били пресудни: породица – деда му је био пекар, отац гостионичар, али и непрестана воља, доказивање и жеља за новим знањима.

Нешто другачије мишљење о напрасној популарности ове професије има Марк Хагенбах, главни шеф кухиње хотела „Хајат риџенси Београд”.(/slika2)

– Не мислим да је ова професија одједном постала популарна. Ко би изабрао да ради више од 14 сати дневно, да има мало времена за друштвени живот, да ради за Божић и Нову Годину, породичне празнике!... Не звучи баш привлачно! За то мора да постоји страст и амбиција, ово није посао који се ради само због пара. Ово је веома интензивна, динамична и захтевна професија, која може да донесе велики углед, али такође уме да буде стресна и фрустрирајућа – каже Марк Хагенбах, Аустралијанац који је већ две и по године у нашој земљи. Довољно да стекне слику о тренутној ресторанској понуди главно града.

– Има ресторана који су веома добри. Међутим, постоји недостатак разноврсности и многи имају сличне кухиње. Понуда интернационалне кухиње своди се на верзије медитеранских специјалитета са сопственим варијацијама. Овде је компликовано доћи до квалитетних састојака из других земаља. Куваре у Србији ограничава бирократија и предуга процедура увоза. Овај фактор ограничава разноврсност јеловника и креативност. Немамо увек на располагању праву морску со, разноврсне, квалитетне плодове мора, различите врсте врхунских сирева – описује утиске и услове креирања шеф кухиње чије се знање у Београду употпунило тајнама прављења туршије, сарме и пребранца.

Мика Дајмак, новинар и уредник „Малог кувара”, сматра да се данас клинци радо опредељују за занимање кувар.(/slika3)

 – Некада се сматрало да ако хоћеш да будеш неко, мораш да завршиш гимназију, док данас када се уписују у средње школе млади препознају да је то посао који се исплати. Ипак, не могу сви да успеју – додаје Дајмак уз тврдњу да као што немамо аутентичну српску кухињу (мешавина је севера и југа, тачније турске и аустроугарске), тако и велики број кувара не мора нужно да значи и да смо постали просвећена гастрономска нација.

 – Сада је време када су тањири све већи, а порције у њима све мање. Тако је и са квалитетом оних који их спремају. Ипак, има и даље оних који знају свој посао и од којих почетници могу, уколико желе, много тога да се науче – каже за „Политику” Дајмак.

Андријана Цветићанин