Скривена места душе

Лето може бити телевизијска сезона за уживање. Али не стога што су се емитери посебно трудили да њихови програми буду конкурентна ставка у испуњавању слободног времена током дана школског распуста и годишњих одмора. Пре ће бити да је публика у прилици да сада види неке од добрих емисија које су јој промакле. А што се тиче образовно-научних емисија, о којима ће овде бити речи, многе су, иако најављиване, бивале макнуте с екрана да би направиле места за директне преносе седница Народне скупштине.

Сад, у репризном приказивању, оне се смењују у предвиђеном и устаљеном ритму и јасно показују целину идеје која прожима појединачне делове циклуса. Тако се, приказивањем прошле године снимљених емисија серије „На скривено те водим место”, ових дана слаже једна оригинална, неконвенционална галерија портрета наших савременика.

Много је ТВ форми у којима се заправо портретишу личности из јавног живота – од класичног интервјуа до документарног филма, и много је углова из којих се човек сагледава – од уско професионалних до приватно породичних. Витка Вујовић је одучила да своје јунаке измести из свакодневног окружења, и радног и породичног, препуштајући им да сами одреде место сусрета. Та „скривена” места (географски простори, стара здања, природни или урбани амбијенти) идеално су инспиративни за настајање сложених ТВ прича. На њима, неосетно, спонтано, њихови главни јунаци откривају и скривена места сопствене душе. Али, при том веома много говоре и о другима и тако уводе нове личности, ликове и јунаке без којих се не може разумети добри дух места.

По правилу, у овој врсти исповедања показују се емотивна тананост, отвореност за комуникацију с околином, осетљивост за окружење, алтруизам...

Тако је глумица Ружица Сокић, одабравши бању Кањижа у којој се својевремено лечила, открила гледаоцима не само лепоту природе и лековитост воде него много особе које је ту упознала и заволела – мештане, лекаре, терапеуте, пацијенте, спортисте инвалиде...

А Радослав Зеленовић одвео је ауторку на Космај, своју скривену оазу у којој се окрепљује у дружењу с драгим људима. У „новом завичају” којим је заменио онај свој изгубљени, косовски, директор Југословенске кинотеке говорио је много више о гостима из света који га посећују у Сопоту, о занимљивим судбинама својих суседа, о друштванцету за прву јутарњу кафу... него директно о себи. Било је то, међутим, изврсно индиректно аутопортретисање..

Серија „На скривено те водим место” у поменутим издањима, а и иначе, потврђује стару истину да драж неког места највећим делом зависи од људи који се налазе на њему.