Европа је на дну

Познати редитељ први пут је сарађивао са дубровачким фестивалом још 1974, гостовањем "Мандраголе" НП Београд са Микијем Манојловићем у главној улози. Ова сарадња је настављена антологијским представама – Еурипидовим "Феничанкама" и Држићевим "Дундом Маројем", а пре две године чак се и глумачки опробао у својој поставци Држићеве "Грижуле", где је мењао болесног глумца. Београдска публика је у последње време гледала Мађелијеве режије "Супермаркета" Биљане Србљановић у извођењу белгијског позоришта из Лијежа на Битефу, и Хорватове "Италијанске ноћи" у ЈДП.

Зашто Аристофан, и зашто "Птице" данас?

– Текст је писан према Аристофану, остале су неке његове сцене, као и структура и идеја. А "Птице" данас јер мислим да су нам украли две ствари – пре 3000 година Зевс је украо Европу, претворивши се у белог бика и никада је више није вратио. И друга, украли су нам утопију, могућност да сањамо. Ово није представа која се обраћа једном простору, већ се обраћа целом западном свету, западној цивилизацији која је прихватила начин живота у којем су снови дефинитивно искључени, то је свет где су људи слуге банкомата. С друге стране, земље у транзицији би имале шансу да се уче на туђим грешкама. Тај тзв. солидан свет нема шанси за размишљање, они знају да Европа има 25 милиона незапослених, али то узимају као периферну болест. У транзицији би било могуће кориговање, но нажалост не иде се тим путем. Зато ова представа проговара о светској ситуацији, а то погађа и неке људе који се осећају одговорним за овакво стање.

Да ли позориште, као у Аристофаново доба, може да има конструктивни утицај на друштво?

– Када је на овим просторима био социјализам, увек сам имао конфликт зато што сам био против народног театра. Позориште је елитна ствар, оно може мењати нас који стварамо, и оно би морало да успостави дијалог са интелигенцијом, морало би бити место на којем се не продуцирају представе да би се додворило телевизији, него би морало да преузме функцију коју је имало када је настало. То је потрага за истином, дијалог са звездама. Позориште има предност у свету у којем постоји диктатура медија, диктатура виртуелног, позориште је реткост јер има живе људе. Једина је уметност која је базирана на тој чињеници. Уметнички чин се у позоришту никад не завршава, имате могућност усавршавања. Логика треба да буде константа театра а интуиција доминанта. Позориште треба да врати своју улогу пророка, не у дидактичком смислу већ узнемиравајућем. Не ограничавам га на форме, већ да буде строги рад.

Птице сте претворили у жене?

– Данас живимо у свету у којем су мушкарци толико арогантни да заборављају на нежност рађања и крећу прагматичним путем, путем власти. Ове птице нису искључиво ни женско ни мушко, на крају, када су напуштене, имају трагичну димензију створења које рађа и потом остаје само. Фалуси (повезаност ових простора је у језичком смислу, од грчког птица за фалус, словеначког птич или хрватског патак...) остали су мушки, два Атињанина који оснују Кукумаглајград. Фалус је у овом времену негативан, у Аристофаново време није било тако; мушкарци су изгубили ту част коју су имали. Представом пролазе и три мушке фигуре које имају различите улоге: лажних песника, лажних политичара, лажних интелектуалаца, лажних богова.

Иако кажете да се обраћате западном свету у наслову стоји Хрватска. Да ли алудирате и на неке актуелности?

– Када кажем западна цивилизација не искључујем ове просторе. Привилегија је из Дубровника проговорити свима, као и самом себи, јер говор је питање рефлексије. Наравно да ће бити будала које ће се увредити уместо да виде цео свет, има људи који не гледају даље од свог носа. Театар није ствар улизивања, такав ме не занима, занима ме позориште које изазива интелектуалну дискусију. Ми не говоримо о дневним проблемима, у представи говоримо о очају који је у нама, о којем треба разговарати.

Да ли ће представа имати живот мимо Дубровника?

– Можда, на неким европским фестивалима. Управник дубровачког позоришта, Ивица Прлендер, жели да врати овом граду димензију светионика Медитерана, настоји да та светлост што даље допре. Међутим, ако то не буду подржали Дубровчани, онда ће Дубровник бити осуђен да буде глобални кафић.

Крећете у Ријеку да радите на представи Едена фон Хорвата "Казимир и Каролина". Зашто сте одабрали тај текст?

– Хорват је рођен у Ријеци, он је човек који је производ ових простора. Школовао се у Београду, Будимпешти, Берлину, где је и почео да пише схвативши да не зна који је његов језик. Донекле видим себе у њему. Дуго сам желео да радим овај текст јер говори о незапосленим људима. То је тема која ме интересује, драматично је актуелна. Премијера ће 25. септембра отворити фестивал у Риму. Сматрам и да ми је представа у ЈДП делимично неуспела, настојаћу да је поправим када дођем у Београд.

У Београду ћете опет режирати за Југословенско драмско позориште. Овог пута,  "На дну" Максима Горког.

– Пошто је мој живот путовање, у Келну сам видео како изгледа станица ноћу. То је свратиште где има свакаквих људи, говоре се разни језици, а сви настоје да говоре немачки. Препуно је бескућника. Та слика је симбол онога што Европа јесте, из тог угла ћу радити представу. Имајући у виду да је трагичност увек и комична, и да код Горког има комике, иако се ова драма интерпретира мање-више у соцреалистичком оквиру. Јер, Европа јесте на дну.

-----------------------------------------------------------

Лабораторија интелигенције

Стигли смо до либерализма у економији, не либерализма; стигли смо до света који нам нуди оно што је био сан пређашњим режимима – да живимо у оквирима соцреализма. Сад тај социјални део нестаје, то се догађа корак по корак у држави која је најинтересантнија по социјалним субјектима, у Немачкој, људима се одузима све, право на здравствено, пензионо. Ствара се вакуум, огромне количине новца се преносе без опорезивања, затварају се фабрике, у Европи једним потезом десет хиљада људи остаје без посла. Европска традиција која је радничка, која је стигла до рафинираног нивоа интелигенције одлази у неповрат. О томе треба дискутовати. Надам се да ће нека лабораторија интелигенције, не левица, јер она више не постоји, формирати отпор. Верујем да је оно што се догодило у Паризу ватра која тиња.