Путовање с Ајнштајновим мозгом

Шта је скривао мозак Алберта Ајнштајна?

У минулих 55 година након смрти „оца релативности” бројни истраживачи су се окушали у одгонетању шта је то чинило толико паметним једног од најблиставијих умова у историји. Али ниједан се није запутио необичнијом и тегобнијом путањом од патолога Томаса Харвија који је, трагајући за коренима научникове генијалности, остао и без посла и без угледа.

Иако није пронашао одговор, у низу невероватних догађаја прокрчио је стазу до бољег разумевања можданих збивања. А у ову чудну причу уплетени су почивши геније, украдени мозак, неваљали истраживач и луцкаста замисао за коју се испоставило да није у толикој мери откачена. Да сте писац да ли бисте пожелели друкчији заплет?

Алберт Ајнштајн је умро 18. априла 1955. у Принстону: Аутопсија је поверена Томасу Харвију који му је извадио мозак, ставио га у стаклену посуду са формалдехидом и однео својој кући!

Теглица од мајонеза

Четири деценије доцније осамдесетогодишњег патолога позвао је на на пут новинар Мајкл Патернити, извештач у време смрти, са жељом да сазна шта се десило с мозгом великог научника. Нећете поверовати: остарели лекар се све време није одвајао од торбе у којој је носио посуду с очуваним мозгом. Успут је извештачу испричао шта се у међувремену збивало, а овај то описао у књизи „Вожња с Албертом: путовање кроз Америку с Ајнштајновим мозгом”, која врви од запањујућих необичности.

Настојећи да се науци одужи како је то он сматрао Томас Харви је с времена на време радозналим неуронаучницима слао комадиће можданог ткива. Тако је Мариан Дајмонд с Универзитета Беркли добила одсечке четири различита подручја. Никада није хтела да исприча шта је с тим урадила, али је на једном предавању 1985. обелоданила да их је затражила. Одсечени комадићи стигли су јој поштом тек након три године у теглици од мајонеза!

Осамдесетих година већина неуронаучника била је уверена да се у нервима дешава све што је битно за мозак, а из добијених узорака закључили су да их Алберт Ајнштајн није имао више од осталих људи. Али Мариан Дајмонд очарала је друга врста ћелија, назване глијалне, које су као својеврсни лепак све остале држале на окупу. Копкало је да открије колико глијалних ћелија, познатих под именом астроцити и олигодендроцити, има у областима укљученим у сликовито дочаравање и сложено мишљење. И тај подухват је привукао велику пажњу јавности.

Поруке светлуцају

Да ли су астроцити икако утицали на генијалност Алберта Ајнштајна?

„У то време изгледало је прилично луцкасто да јесу”, сматра Даг Филдс, који мождане тајне проучава у Националном институту за здравље.

Стивен Смит са Универзитета Станфорд објавио је, међутим, 1990. чланак у часопису „Сајенс” који је могао све да промени. Знао је да нерви у међусобном општењу користе спој електричних подражаја и хемијских сигнала, али је претпоставио да се таквом способношћу одликују и астроцити. Можда више од тога: прислушкују хемијско ћаскање међу живцима и разносе га у удаљене делове мозга?

Уколико је тако, вероватно су уплетени у учење, памћење и, чак, генијалност.

Даг Филдс је пристао да у својој лабораторији изведе оглед који је донео прекретницу: ставио је кап неуротрансмитера глутамата на астроците у посуди и кроз микроскоп их посматрао како светлуцају налик звездама на ноћном небу. Поруке су, дакле, путовале од једне до друге нервне ћелије, и то је означило велики преокрет у неуронаукама протеклих деценија.

Данас је познато да су астроцити укључени у многе сазнајне процесе и да није нимало необично што их има у великом броју у два поменута мождана подручја творца теорије релативности. Своје дело „Други мозак” започео је приповешћу како је Томас Харви украо мозак генијалног научника покренувши лавину потоњих плодних истраживања. Патолог то није прочитао, преминуо је 2007. Шта се напослетку десило?

Унука Алберта Ајнштајна није хтела да прими дедин мозак у формалдехиду, зато је он предат Принстонском универзитету где се данас налази.

-------------------------------------------------

Отказ и осуда

Томас Харви је испричао да му је старији Албертов син Ханс дозволио да узме научников мозак. Породица је то, међутим, порекла.

У сваком случају, због тога је отпуштен с посла, а многе колеге су га осудиле. Али није желео да врати мозак верујући да ће се науци одужити ако га буде предао врхунском неуроанатому који је у стању да одгонетне у чему се састоји генијалност Алберта Ајнштајна.