Евро за српске болнице

Обично смо навикли да слушамо и читамо приче о лечењу у иностранству и о људима који су спас и лек за неку од својих болести пронашли у некој од развијених земаља. Међутим, постоје и они за чију болест није било лека у иностранству, који су спас и излечење пронашли управо у нашој земљи, захваљујући знању и стручности српских лекара. Један од таквих примера представља и случај Данице Гушатовић, која већ 37 година живи у Данској, а спас и опоравак од рака дебелог црева управо је пронашла у Првој хируршкој клиници Клиничког центра Србије. Захваљујући професору др Зорану Кривокапићу, који је оперисао, за неколико дана Даница одлази кући с новим животним надама.

– Када се Даница разболела обишли смо све лекаре. У Данској је већ два пута оперисана. После сваке операције њој је било све горе, а лекари су рекли да је то све што они могу да учине, као и да не могу да очисте црево дубље од седам сантиметара. Нисам желео да се помирим с тим. Распитивао сам се и тако сазнао за професора Кривокапића, који је све то урадио и спасао моју супругу. Кад сам данским лекарима испричао шта се догодило – сви су остали без речи и молили да им омогућим контакт, да дођу да виде како то наш лекар ради или да он буде њихов гост. То је право чудо и врхунско знање, био је њихов коментар. Међутим, вероватно би били још више изненађени када би видели катастрофалне услове у којима се све то ради и то колико су наше болнице сиромашне – каже Даничин супруг Љуба Гушатовић, председник Данско-српског удружења "Тимок 98".

Прво што сам урадио када сам видео како је болница опремљена, објашњава наш саговорник, било је да купим хиљаду метара платна за болничке постељине и униформе за медицинске сестре.

– Јасно ми је да је земља сиромашна, али не смемо дозволити да нам здравство буде тако. Држава ради колико може и мора, али не смемо ни ми да само седимо, гледамо и чекамо. У болницама наше земље лечи се осамдесет одсто дијаспоре и зато би било сасвим уреду да помогну и дају новац за српско здравство. Покренућу иницијативу и у Министарству здравља и у Министарству дијаспоре да се организујемо и да се донесе неки закон, пропис, који би нас који живимо у иностранству обавезао да издвајамо новац да помогнемо да услови у болницама буду бољи. Штета је да имамо стручњаке светског ранга који раде у болницама које изгледају као да нису из овог века. Њихова стручност и знање могу и морају да буду наш бренд – додаје Гушатовић.

Према његовим речима, кад би сваки наш човек запослен у иностранству месечно издвојио само један евро за српско здравство то би била велика помоћ болницама у којима се и они лече.

– То је предлог на коме ћу радити. Сматрам да су житељи Србије доста патили у овим несрећним временима, а да смо ми у иностранству ипак били заштићени и да је сада право време да мало "потегнемо" и помогнемо. Због оваквих стручњака долазили би и странци да се оперишу у нашој земљи, што би, с једне стране, значило додатан новац, а, с друге, бисмо задржали наше стручњаке да не оду заувек преко границе. У иностранству ма како да су уређене болнице нема људске бриге о пацијенту. Прегледају, оперишу, ураде шта треба и после три дана кући. О томе како се осећате, како даље, нема разговора. Када у српској болници видите деветнаестогодишњу медицинску сестру која се брине о 30 пацијената током ноћи и стигне да свакога пита како је – морате да останете фасцинирани.

То је хуманост које више нигде нема и њу морамо сачувати и показати свету. Чим се будем вратио у Данску, преко медија, упознаћу житеље моје друге домовине каквих овде стручњака има. Посебно што у Данској има многи људи који су оболели као и моја супруга – обећава Љуба Гушатовић, који се иначе већ десет година бави хуманитарним радом.