Трилинг из „Ћирилице”

По ко зна који пут ових јулских јутара може се уживати у старој играној серији „Балкан експрес”. Уз све своје доказане вредности она тренутно стиче и својство релаксирајућег отклона од политичких садржаја који заузимају екран извечери. Рађа помисао да ће све то што је нама данас мучно и мутно једном изгледати другачије. Кад прође, рецимо, четрдесет година колико је требало да се Други светски рат прикаже у забавно-хуморној визури, на начин како су то урадили сценариста Гордан Михић и цела уметничка екипа „Балкан експреса”.

Док не дође време за разноврсније телевизијско тумачење, па и комедиографску интерпретацију егзистенцијалних, политичких, моралних искушења Србије из 2010. године, о њима ће се дебатовати по ТВ студијима. Миломир Марић, аутор „Ћирилице”, изабрао је водитељски манир којим озбиљност таквих тема смањује шаљиво-ироничним приступом, упадицама и потпитањима усмеравајући разговор са гостима ка готово необавезној, ћаскајућој завршници у којој се помало заборавља и губи тежина почетног повода.

Последње издање ове емисије на ТВ Кошава није донело ништа ни ново ни неочекивано у погледу одговара на Марићева питање о томе колика ће Србија бити у будућности и какве ће односе имати са другим државама и народима. Али била је занимљива показујући три типа актуелних политичара који се, партијским радом и јавним функцијама, непосредно баве том будућношћу.

Александра Јерков (Лига социјалдемократа Војводине) оличење је оне млађе генерације политичара, прагматичне, хладне, самоуверене, суздржане у емоцијама, лишене сентименталности, реске у изразу, оштре у проценама и пресуђивању.

Бранислав Лечић (Демохришћанска странка Србије) представио се, бар овог пута, као онај тип политичких делатника који је склон бујној експликативности, великим речима и јаким изразима, јарким сликама и визијама, мешавини стручног и литерарног стила изражавања, повезивању осећајности и разума, срца и главе.

Мехо Омеровић (Санџачка демократска партија) деловао је у овом трилингу у „Ћирилици” смирено, одмерено, промишљено, као заступник оног политичког деловања које почива на аналитичности и обазривом предвиђању, умерености и стрпљењу, избегавању неопозивости у суђељу и закључивању.

Сви поменути су, иначе, у владајућем политичком блоку. Ако Миломир Марић следећи пут окупи представнике опозиције, можда ће се јасније наслутити шта Србију заиста чека у реченој будућности.

Уколико она уопште од ње саме и зависи.