Месец рада за 86 килограма меса
„Ма немам више пара ни за храну на снижењима”, љутито је коментарисала муштерија у једном новобеоградском хипермаркету, одгурнувши акцијски каталог који је касирка покушала да јој стрпа у кесу. Купује само оно што мора, промрмљала је, па јој маркетиншки лифлет и не треба.
Њен пример није усамљен, а и трговци признају да се рафови све спорије празне. Вредност динара пада из дана у дан, ценовници основних животних намирница лагано се пењу навише, куповна моћ све је мања, а немогућа мисија постаје попунити минималну потрошачку корпу.
Просечна зарада исплаћена у Београду у протеклом месецу износила је 42.296 динара, показују подаци Градског завода за информатику и статистику, а цене робe и услуга у продавницама, на пијацама и у угоститељским објектима повећане су 0,7 одсто.
И док на папирима цене мирују, преглед ценовника у супермаркетима говори другачије. Основне животне намирнице попут уља и млека скупље су и до девет одсто него пре месец или два, а новчаници су све тањи, јер је пад вредности динара обезвредио зараде.
Статистика је приметила да су пољопривредни производи у главном граду поскупели 7,2 одсто, што је последица појављивања сезонског зелениша на тезгама. Та цена ће брзо пасти.
Свакодневица је, ипак, најбољи показатељ праве вредности месечних зарада. Преглед рафова показује да све мање намирница и техничке робе може да се набави за 42.296 динара. Нешто више од 86 килограма јунећег бута или шеснаестак килограма говеђе пршуте. Два литра луксузног страног коњака или 682 лименке пива. Двадесетак пари јефтинијих женских ципела или четири пара скупљих. Један просечан ЛЦД телевизор или четири превазиђена са катодном цеви. Два јефтинија фрижидера или две климе просечног квалитета...
Али, за највећи број Београђана куповина скупе обуће или финих пића недостижан је луксуз. Највећи део кућног буџета одлази на храну, пиће и рачуне, а промаја у новчанику спречава обнављање гардеробе, беле технике, намештаја...
Стога и не чуди што се, према последњим подацима, готово 20 одсто рачуна у продавницама измири чековима. Плаћање на одложено вратило се на велика врата. Већина трговаца сада допушта да се рачуни измире за 90 дана, а у време празника тај рок продуже и на 120 дана, што значи да новац потрошача чекају дуже него добављачи њихов. Користе се и кредитне картице, нарочито када на рачуну пара више нема, па жељно очекивана зарада легне тек толико да покрије дозвољени минус.
(/slika2)Уколико у једначину убацимо и просечну потрошачку корпу, која је према последњим подацима Министарства трговине, у мају вредела 37.843,57 динара, увиђа се да су, осим Београђана, једино Новосађани, Панчевци и Зрењанинци могли да је попуне. У свим другим градовима, плата је мања од потрошачке корпе.
С. Деспотовић
--------------------------------------------------------
Званична корпа далеко од реалности
На званичну статистику Министарства трговине сваког месеца реагују бројне организације за заштиту купаца. Из Националне организације потрошача Србије месецима поручују да су такву корпу кројили нутриционисти, а не економисти и да је уместо званичних нешто мање од 38.000 динара, просечној четворочланој породици за преживљавање потребан двоструко већи износ.
----------------------------------------------------------------------
Највеће зараде у Новом Београду и Лазаревцу
Коверте запослених у Новом Београду и Лазаревцу су најдебље, показују подаци Градског завода за информатику и статистику, јер су њихове зараде у јуну биле изнад 50.000 динара. У осам београдских општина зарада не покрива просечну потрошачку корпу, а најмање су плате житеља Сопота и Младеновца који, у просеку, месечно зараде мање од 30.000 динара.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


