Бал под маскама
Већ је помало отужно да пишемо о тегобама наше професије, и како нас бије ко стигне. Ништа лакше него измлатити новинара, који често није у доброј (физичкој) кондицији. Не вежба, не џогира, на теретану га мрзи и да помисли. Већ смо досадили полицији и недужним властима уопште подсећајући на убијене и премлаћене.
Никоме ништа, дабоме. И то из неколико добрих разлога, ако се такви уопште могу набројати. Новинарска удружења су у стању благог заноса кад се свађају. Утркују се да се око било чега не сложе. Просто их растужи ако око нечега морају да буду солидарни.
УНС је проглaсио победу над једним ирационалним законом. У своје време тај је папир осудио и Александар Вучић, чувени информативни Ришеље из деведесетих.
Али то је малтене па бадава. Постоје парнични поступци који неће отерати новине, али хоће новинаре у стечај. Новински писци, који откривају детаље из најпрљавијих биографија, скупо плаћају „част и углед” застрашујућих симбола прошлости. Штампа је слободна. Мисао се плаћа, или пред судом, или у атентату, или у ноћима дугих штангли. Аутоцензура се награђује амортизовањем страха: „Боље да ћутим, шта ми то уопште треба?!”
Сасвим добра недоумица за професију која постаје важна само кад новинар погине или га пребију. У таквим околностима сви који држе до себе обавезно се јаве. Кажу да је то удар, не само у главу новинског мазохисте него и на слободу штампе, па и слободу уопште. И да ће власт учинити све да похвата кривце и најстроже их казни, ако их достигне.
Постоје бар две школе мишљења о томе зашто нам се то догађа. По једној од њих, све је то резултат „балканског синдрома”, надирања особене верзије клерофашизма, последица ратова „на овим просторима”. Хоће се рећи да су многи отишли „под ефе”, изгубили вредносно тло под ногама и насиљем решавају своја нерешива лутања.
Има нечега и у томе, мада смо од ратова све даље. И све је више „хулигана” који су далеко од стереотипа који их одређује. У неким новијим дивљањима, (убиство Бриса Татона), неколико младих убица било је пред дипломирањем на престижним факултетима. А то би могло да значи да индоктринација не мора да има везе са ендемским примитивизмом. Него са неком потуљеном, релативно маскираном и довољно отвореном реалполитиком.
Ко стоји иза ње, није лако дефинисати, бар не потпуно прецизно. Мада је о својим наслућивањима у вези са српском верзијом нацизма често писао и Теофил Панчић.
Извори реалне агресивности према новинарима подгревају се управо на сајтовима новина. Апсурд је скоро убитачан, пошто дајџест читање захтева електронски облик медија, који се више никада неће вратити у традиционални, лиснати облик.
На новинским сајтовима постоји читаво једно подземље, група људи „супротних” мишљења, који се најчешће препознају по оскудној писмености и неограниченим складиштима мржње. Не знам шта раде уредници електронских издања, осим ако не уживају у вербалном черечењу својих колега, при чему су сви агресори анонимни, чак са неописиво бедном маштом у избору псеудонима.
Нема друге, то је припремна стратегија за реалне нападе. Ако кроз наш вредносни систем лагодно прођу најужасније претње, клетве и увреде, то значи да је пут за шипке отворен.
Не знам због чега, а из те недоумице не искључујем ни страх, али наша судска власт је сувише милостива према насиљу сваке врсте. Насилник који бије, а пред часним судом то не уме (и не мора) да објасни логиком своје мисије, у већини случајева боље пролази од новинара кога бију. Још боље од новинара који мисли, или бар има илузију о томе.
Све ово под условом да насилника ухвате. Вероватно неће. Новинара ухвате увек. Пре пар година имао сам част да ми у два после поноћи полицијска патрола уручи позив за парнични поступак (одштета због текста). Само због тога што лењи поштар не звони два пута, и није успео да ме нађе по дану. Али откуд полиција у парници? Увек сам веровао да ти људи ноћу хапсе лопове, разбојнике и оне који чине кривична дела. Мој почивши деда се због неке међе парничио 30 година и никада му због тога жандари нису угрозили парничарски мир.
Да се разумемо, у српском балу под маскама не бију само новинаре. Најновија српска историја насиља то лепо казује. Неки угледни људи из српске политике делили су шљаге и волеје свуда около, а затим и лично окусили блиски сусрет са уличним хулиганством. Афористичар је рекао да Срби могу бити заштићени само ако би власт увела полицајца по глави становника. Али онда би сваки почео да бије и васпитава додељеног му штићеника.
А шта ће бити са новинарима? И њима ће бити лакше кад сазнају ко их то напада и о томе обавесте јавност. За разлику од новинара који морају да говоре и пишу да би преживели, они који их васпитавају не говоре ништа. Бију, ћуте и оду.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


