Срећан пут, Радоване

Још не Радован:

Ко престане да се мења престаје да буде оно што заправо јесте...Заправо чак и свесно одустајање од „мењања“ узрокује промене самим протоком времена тако да је хипотеза у ствари само делимично тачна. Права дилема није да ли се мењати или не већ жели ли се утицај на темпо и правац промена. Људска природа склона је инерцији навике, устаљеним и добро угаженим путањама чији исходи су сагледиви и познати. Промена значи пут у непознато, ризик, буди страх и зебњу. Одустајање значи препуштање стицају околности. Одлуком у корист промена јављамо прво себи да смо живи и да желимо активан утицај на своју судбину и на своје окружење.

Сада Радован:

То важи и за људе који су напустили свој „завичај“, дакле као и Радован. Једина разлика је у томе што су они (Радовани) у једном тренутку доживели револуционарну промену, прекид филма, биг банг и пад у непознато. После тога је све исто, у ствари иста логика живота и преживљавања само у новом окружењу. Ожиљак трауме тј. велике промене носе сви, код неких зацели новим животним узбуђењима код неких остаје болна и гнојава рана натапана горчином изневерених очекивања.
Људи који напусте свој завичај привилеговани су могућношћу да живе два живота: један пре одласка и један после. Кажњени су болом новог рађања а награђени одговором на питање које постављају себи сви они који су хтели али нису : „шта би било да сам ипак отишао“.

Будући Радован:

И онда тај вечити сан о повратку који заправо није могућ. Тај скоро митски сан о повратку, никада до краја досањан а увек изнова жељен, као лајт мотив свих нас Радована, буди неку нејасну и лажну представу животног исходишта, идеје и фикције која је увек присутна али недостижна. Човек се може вратити на обалу реке коју је волео али не може више газити ону воду од некада нити може знати где је сада онај чамац из кога је некада искочио.

Перспектива из које се посматра нека ствар или појава у многоме одређу наше мишљење о истој. Временска перспектива је најважнија али она стиже увек као накнадна памет и нема је тада када нам је најпотребнија. Ма шта одлучио, човек је увек на губитку...

....

Леп је дан, и ћаскам са комшијом Хансом преко ограде. Каже овде у Баварској никако да се навикне на људе, климу, далеко му родбина, вратиће се за десетак година горе на север у свој завичај, само да му деца крену на факултет.

Е Радовани, Радовани... срећан вам пут!

Радован, Минхен, Немачка