Црвена нит ружичастог

Звучи колико добро толико и невероватно: Телевизија Пинк од Гранд продукције захтева да „подигне квалитет и културни ниво свих својих емисија”. По здравој логици, то би значило да се ова медијска кућа спрема да то исто учини са целином свог програма. Али како нема никаквих назнака да ће из њене понуде изостати ново издање „Фарме”, да се неће наставити „Тренутак истине”, „Папарацо потера”, „Ништа за сакрити”... сасвим је сигурно да не треба очекивати стварне, суштинске промене у уређивачком концепту и истинско померање ка вишим етичким и естетским стандардима.

Републичка радио-дифузна агенција објавила је податке из којих се види да је ТВ Пинк и даље шампион у кршењу правила добре праксе и по броју опомена због штетног утицаја „по морални и емотивни развој деце и омладине”. Кад је програмска „филозофија” таква каква јесте, нема истинске заштите ни за кога, а звучно покривање псовки, померање појединих емисија у касније сате или означавање подобног узраста за њихово гледање тек су пука формалност, козметичке интервенције.

„Фарма”, као квинтесенција простоте, неукуса, глупости, протезала се на екрану целодневно. Нису далеко од најударнијих ТВ термина ни „Тренутак истине”, пример највулгарнијег задирања у приватност и срамне продаје интиме за новац, „Папарацо потера” као серија трачерских рубрика о нашим кукавним „селебритисима” у којима се извештава о томе ко је кога пољубио, а ко кога ошамарио, „Ништа за сакрити”, ревија сваковрсног разголићавања и набацивања зарад мушко-женског спајања... Има тога још.

Шта је у свему томе „Гранд парада” са својим музичким емисијама? То је она црвена нит која прожима седамнаестогодишње трајање „ружичасте телевизије”. Уграђивањем турбо фолка у темеље свог програма, ТВ Пинк је поставио основе и за један нови вид масовне културе прерасле у феномен познат под именом „пинк култура”. Постављена је и медијском моћи ширена матрица новог животног стила. Он се тицао пожељног по новоуспостављеном систему вредности. Подразумевао је естрадни изглед колико и естрадни углед, начин одевања колико и начин понашања, произвољност укуса колико и произвољност вредновања.

Популарност као главни смисао делања прожео је све учеснике Пинк пројекта – од сваког појединца до целе компаније. За извођаче је то значило славу, за телевизију гледаност, али у оба случаја доносило је добру зараду. Отуд је природно проистекло и партнерство Пинка и Гранда – и отуд је и природа недавног спора Телевизије и Музичке продукције по свој прилици искључиво у домену комерцијалних интереса. Уосталом, засад су као повод најављеног, па брже-боље отказаног разлаза, јавно поменути само „излажење из оквира коректног пословања” и „уцењивање”. Зато је реално претпоставити да је сукоб настао око поделе тржишног ћара, а не око бриге за духовни профит гледалаца.

А може се с разлогом помислити да никаквог сукоба ту није ни било и да је на делу маркетиншки трик, афера смишљена како би се изазвале „бурне реакције јавног мнења” (јавности, ваљда).

Која је, уосталом, та јавност коју би потресао другачији развој догађаја? Зависници од „Гранд параде”? Они немају разлога за бригу јер би се, без обзира што сви прозвани тренутно то демантују, на овдашњој медијској сцени свакако нашао емитер да оберучке прихвати све њене звезде. Ниједна домаћа телевизија није гадљива на лица (тела), песме и садржаје који подижу рејтинг. Ниједна се, рецимо, није либила да посегне за неком од верзија ријалити шоуа који се, као жанр, по последњим истраживањима чврсто држи на врху листе гледаности.

Нису сву ту браћу, фармере, савремене Робинзоне, проводаџије „на слепо” измислили наши телевизијски умови, али су их наши телевизијски директори прихватили – да бисмо ми гледали „што и сав нормални свет” и да би они следили принципе свог пословања. Једни то раде стидљиво, други смелије, а Пинк без икакве задршке, промптно, количином и концентрацијом, с идејом о целовитости модела испуњеног оним што се финим језиком означава као кич и шунд.

И зато, не треба трошити речи описујући Пинкову политику. Вреди можда једино говорити о учинцима неких других политика – културне, пореске, образовне, па и оне чисте политике која никако није наивна у генези и опстанку ове приче о ружичастом пантеру у домаћој арени.

Бранка Оташевић