Кад је јунак познатији од писца

Времена су се променила, а са њима и однос према књизи и култури читања. Тачније, друштвени систем промењен је у последњих двадесет година, а издаваштво је и код нас постало индустрија окренута тржишту, која своје производе тежи да пласира користећи атрактивне промотивне материјале. Али груби закони тржишта, то знамо, нису наклоњени финим културним производима чији квалитет почива на нијансама.

Готово све издавачке куће код нас су приватизоване, а држава много мање улаже у књигу него у позориште или у филм. Она друштвена улога књижевности, коју је социјалистички систем, из можда погрешних разлога, признавао, изгубила се, и сада је књига сведена на потрошну робу која се прилагођава захтевима тржишта.

До средине деведесетих, у нашим књижарама домаћа књижевност била је двоструко заступљенија од преведене. Данас је тај однос више него преокренут, махом у корист књига преведених са енглеског језика.

Међутим, међу свим тим насловима често су нам приче или главни јунаци познатији од аутора (Купохоличарка), често уместо књиге на уму имамо истоимени филм или серију („Девојка са бисерном минђушом”, „Секс и град”), а у свету, и код нас, нарочито у последње време, слава аутора, који по професији нису књижевници, битнија је од онога што су написали.

– Имена великих писаца, Маркеса или Фуентеса, Кундере или Руждија, Андрића или Црњанског, Пекића или Киша, оличавала су читав један космос значења. Када изговоримо неко од тих великих имена, ми одмах призивамо културни капитал који стоји иза њихових књига, тип вредности који они оличавају, поетику на којој њихова књижевност почива, теме и питања која њихова дела покрећу. Данас имена најчитанијих писаца обично немају више такав значај, ни ауру, каже за наш лист директор „Архипелага” и књижевни критичар Гојко Божовић, додајући:

– Данас су на тржишту, по правилу, доминантне две врсте књиге. Једно су књиге које су познатије од својих аутора, из неког разлога су постале бренд, а име њиховог писца не значи ништа ни самим читаоцима управо таквих књига, а камоли широј јавности. Друго су књиге чији су аутори немерљиво познатији од својих остварења. Када неко чита књиге које су написали Дејвид Бекам или Мадона или нека ТВ звезда, онда то не чини да би уживао у њиховом стилу, језичком и метафоричком богатству или дубини мисли, већ да би се идентификовао с једним јавним успехом. И тако се први пут срећемо с литературом без ауторства.

Божовић подсећа, при том, да је у не тако давно време социјализма држава имала у основи покровитељски однос према књижевности и култури, под условом да се не преиспитује неколико идеолошких табуа.

– Наши писци су постали свесни постојања тржишта тек у другој половини деведесетих година. И од тада можемо да пратимо како писци различитих генерација, међу њима чак и неки врло остварени и с лепом репутацијом, пишу своје нове књиге имајући на уму претпостављена очекивања тржишта. Ово, наравно, важи пре свега за роман, јер је роман једини жанр који има истинску шансу на тржишту, објашњава Божовић.

Иако данас међу преведеним књигама постоји и један број изузетних дела савремене светске књижевности, па чак и првих превода модерних класика, наш саговорник каже да је ипак доминантан удео „палп” литературе, дакле, књига која су израз бескрајне, лаке и необавезујуће забаве, књига које заборавите чим сте их прочитали.

– И то утиче и на избор читалаца, и на сам статус књиге, а видимо и на тематски и поетички избор многих савремених домаћих писаца. Исто тако, никада није постојало више књига, то је читава једна инфлација и не постоји нико коме је лако да се разабере у том мноштву најчешће шарених корица. Читаоцима нико не говори које су књиге добре, њих је увек много мање, и утолико је то важније рећи него које су књиге лоше. Књижевна критика је изгубила некадашњи значај, не зато што нема респектабилних критичара, већ зато што више не постоје културноисторијске околности у којима критика има своје место и улогу, сматра Божовић.

Мањи издавачи, посебно они који објављују издања из области друштвених и хуманистичких наука, као што је „Фабрика књига”, имају проблем да опстану на тржишту књига. За такве издаваче изостанак редовног откупа књига, што се догађа у протекле две године, озбиљан је ударац, а да се и не говори о последицама које има непостојање промишљене интервенције државе у сфери издаваштва.

Дејан Илић, власник „Фабрике књига”, сматра да нема разлога да се троше речи о деловању тржишних механизама на књижевну продукцију. Последице тог деловања јасне су већ годинама.

– Ако издаваштво треба да се повинује тржишту, онда је сасвим у реду логика да се улагања смање што је више могуће, а да се повећа добит и скрати време повраћаја уложених средстава. У издаваштву то практично значи да се одстране лектори и коректори, смањи број уредника, смање хонорари ауторима и преводиоцима, да се уместо добрих ангажују слаби преводиоци, који мање „коштају”, и да се таква књига што пре прода што већем броју купаца. Пошто су купци изложени деловању медија, онда је логично да ће пре посегнути за књигом неке ТВ звезде него за књигом доброг писца, за кога нису ни чули, јер немају где то да чују – истиче Дејан Илић, уз напомену:

– Када изаберете књигу која је успешна на енглеском говорном подручју, ви заправо узимате производ за који је кампања већ одрађена и ви онда настојите да то искористите. На крају, добијете лоше књиге и лошу књижевност, али тржиште вам не даје разлоге да због тога будете незадовољни. Када би се домаће позориште и филм препустили тржишту као што је домаћа књижевна продукција већ препуштена, они би ускоро нестали. Ако ће држава и надаље према књигама поступати као што поступа у овој години књиге, онда бисмо чак могли да пожелимо да је нема.

Марина Вулићевић