Црвена линија

Тачно је да је незахвално коментарисати одлуке Уставног суда, јер се лако може склизнути у већ излизану причу о политизацији судова. Али је тачно и да Уставни суд Србије не води политику према Косову и Метохији него би то требало да чини влада. Зато одлука о укидању „косовског додатка” (који од 2003. износи 100 одсто, а од 2008. године 50 одсто од плате) неће пасти на плећа Уставног суда, него Владе Србије.

Поједини министри, као и председник Борис Тадић, често напомињу да у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Косова и Метохије постоје „црвене линије” преко којих неће прећи. Уколико ова одлука Уставног суда буде последња реч државног врха која се односи на финансирање Космета, онда ће се показати да је спољна политика Србије сасвим у нескладу са оним што државни апарат ради „на терену” и биће у праву они који кажу да је то политичка одлука о изручивању Срба Приштини.

Ако влада под хитно не предложи закон о финансирању на Косову и Метохији, а уредбом привременог карактера не премости доношење законског и трајног решења, онда ће се с правом поставити питање зашто се чекало четири месеца да се ова одлука објави у „Службеном гласнику”, иако је донета на седници 16. априла ове године. Онда ће се показати да су у праву они који кажу да је то учињено уочи планирања буџета за идућу годину ида неће бити времена за усвајање закона којим би се регулисале зараде запослених на Косову.

Ако влада право вођења политике према Косову препусти Уставном суду, онда ће се морати суочити са све гласнијим примедбама да не спроводи политику за коју се јавно залаже, или да направи неки заокрет у политици.

А косовски додатак није био изум Слободана Милошевића из 1999. године, нити Чедомира Јовановића, који је 17. јула 2003. као потпредседник владе потписао ову, сада неуставну одлуку која се спроводила седам година.

Осим Израела, Италије, Финске, које такве надокнаде исплаћују својим грађанима у кризним подручјима, у једном извештају књижевни историчар Перо Слијепчевић, после Првог светског рата и сам професор медресе у Скопљу, детаљно је описао какоје КраљевинаСрба, Хрвата и Словенаца територију Косова и Македоније третирала као државно мисионарско подручје. Иако српско становништво тада није било физички угрожено, разумевајући значај духовног опстанка Срба, краљевина је на та подручја слала своје најбоље учитеље, професоре и чиновнике. Они су за тај рад добијали вишеструко веће плате.

И треба ли рећи да није забележено да је тада некоме на памет падало да по косовским селима оснива десетине истурених факултетских одељења и плаћа викенд-професоре из Београда, да на платном списку држи бројну чиновничку свиту у измештеним општинама која никоме не може да изда ниједну валидну потврду. А само прошле године из буџета исплаћено је 420 милиона динара онима на Космету који на то нису имали право.