Папаја Србија

Ови редови ме, за тренутак враћају на обале устајале свакодневице, које сам од пре неки дан заменио морском обалом једног малог места у Црној Гори без икаквог геополитичког и међународног значаја. Савршен кутак да се човек за тренутак искључи из глобалне мреже постмодерне,да угаси програм, и одмори мозак од константног бомбардовања информацијама. Да заборави на несносни звук мобилног телефона, психотични лавеж велеграда, статусе на „фејсбуку” и „хедове” у вестима. Додуше, нисам још скокнуо до Будванске ривијере да узмем аутограм од Шарића, кад сам већ то пропустио да урадим у центру Београда, где је овај „непристојно богати” дуго држао веома популаран кафић са погледом на градски одбор Демократске странке.

Ове године доживљавам незапамћени луксуз на европски начин, има струје, има и воде (тачније од 8 до 15), „црногорски олинклузив” – што би рекао један мој комшија. Није ми покварило расположење ни што ми је неко сналажљив и креативан истоварио гомилу ђубрета на паркинг-место, јер увек има добрих људи који ти понуде своје. У овом месту годинама се летује ко у малој комуни, сви се међусобно, генерацијама познају, несебично помажу и друже. Ово датира још од времена када смо теглили кофе морске воде са плаже, да замене празне водокотлиће, и пунили канистере на извору да бисмо имали и воду за пиће. Ко је имао кола могао је да ужива у изобиљу тиватске самопослуге, али је увек вукао и који цегер вишка за немоторизовани комшилук.

Данас у месту имамо три сасвим солидно снабдевене продавнице, али тај напредак никако није угушио овај дух заједништва. Камо среће када би цела Србија живела по овим неписаним правилима, уместо што се свакодневно дели и разара, а њени џелати се „фуњарски” крију иза Устава и закона, а сада све више и иза европских стандарда. Једино што ми се не допада је што сада у нашу „Утопију” свакодневно стижу и новине из матице, па сам се, по навици, и ја латио да погледам шта ме чека кад се вратим кући.

Све је мање-више по истој матрици. Дакле, Динкић опет „дели” народу неки ситниш, ММФ се поново ужелео наше крви, омладина се боде ножевима и скаче с мостова због велике врућине – како кажу наши стручњаци, а хлеб и млеко полако постају луксуз. Ништа о чему, нажалост, већ раније нисам писао у колумнама и песмама. Оно што ме је највише изненадило је епилог наше, чувене, реформе правосуђа, у којем је преко пола хиљаде бивших судија ојачало редове Српске напредне странке. Не могу да кривим те људе, јер сви знамо да није лако преживети стаљинистичку чистку и проћи без последица. Људи су сада обични цивили па ако им је воља могу да буду и „јоги летачи”. Много горе су ми реакције политичара који су целу чорбу и закували, па су од једног питања које би на изглед требало да буде стручно, направили „пар екселанс” политичку заврзламу.

Напредњаци су у стилу америчких уставотвораца подржали право бивших судија да кроз ангажман у њиховој странци остваре бољи живот. Овим се само потврђује оно што цела чаршија одавно већ зна – да нема бољег живота ван политике и политичких странака, и да је данас то једино сигурно ухлебљење. Браниоци реформи из ДС-а и ЛДП-а су овај чин назвали политичком манипулацијом и нападом на правну државу. Некако ми у последње време крене жуто из уста кад чујем термин „правна држава” од оних који су последњих десет година чинили све да ова држава пристаје једино уз придев „банана” или „папаја”. Поготово странка господина Јовановића не би требало да сазива било какве одборе због овог питања, све док својим ставом о Косову не престане да крши Устав као највиши правни акт Републике Србије.

Цела ова прича око реформе правосуђа ми сада делује бљутаво и отужно, поготово што сам управо на плажи завршио роман Вука Драшковића „Судија”. Књигу сам прочитао не из пијетета према писцу (који је реално много бољи писац него политичар) већ према мени драгим особама које су главни јунаци ове истините приче. Тешко је поверовати да би неки данашњи судија имао храбрости да донесе такву пресуду, као што је у „афери магнетофон” пресудио тузлански судија Илија Радуловић. Колико њих би се данас у име правде и закона одрекло својих удобних каријера и положаја? Ако се по јутру дан познаје, онда је ова наша реформа управо скројена да би неки данашњи „друг Гвозден” могао да окрене телефон правосудног киоска и наручи пресуду са мало више прилога.

Судија Радуловић је одбио да као доказ саслуша робота оличеног у једној магнетофонској касети, а данас прети да цело судство буде претворено у армију робота која ће о људским судбинама одлучивати по аутоматизму. Ту онда нема места за Јустицију и њене теразије. Ни Сократ не би успео да убеди Трасинаха да је „судбина правичних боља и срећнија од судбине неправичних”. Ако је колективно учлањење бивших судија у једну политичку странку начин да се поново дође на функцију, и ако су тачне градске приче да су при реизбору неки високи функционери састављали спискове подобних судија, онда је ово права правцата Хирошима судства! Уместо закључка навео бих једну добро познату изреку Бранка Ћопића, за коју сам тек скоро сазнао да је из његовог писма упућеног судији Радуловићу: „Знам ја нас, јеб’о ти нас”.