Усамљена дама и неверне Томе

Добисмо: новог светског рекордера у превази изузетка над већином. Испоставио се моћним као да је велесила која ветом спречи доношење резолуције у Савету безбедности УН.

Идентитет новог моћника још је под велом тајне, али обавештени наговештавају да је реч о „пензионерки из предграђа Чикага”. Њена анонимност се помно чува, засад, по правилима а делимично и зато што је наљутила власт своје земље, САД, онемогућивши је чак 23 пута да оствари циљеве у једном од тамо најзначајнијих кривичних поступака новијег времена.

Као једна од 12 поротника у судском процесу против смењеног илиноиског гувернера Рода (Милорада) Благојевића једина је изразила неповерење према оптужници (осим у једној тачки – за лагање пред истражним органима) али је то било довољно да пропадне главнина тужилачких напора. Да би донела одлуку, по америчком систему, порота је морала да буде једногласна, па је „отпаднички” глас „пензионерке из чикашког предграђа” имао исту снагу као и супротни јој гласови 11 колега, што је довело до изостанка одлуке о кривици у 23 од 24 оптужујуће ставке.

Такав исход доживљен је као пораз органа власти. Непосредно, тужилаштва (које је најавило жалбу). А, посредно, и највиших законодавних и извршних органа јер је владајућој Демократској партији (чији је члан Благојевић) стало да он буде осуђен за низ приписаних му недела (која прете да баце мрљу на функционисање странке) међу којима и за „покушај трговања сенаторским местом”, упражњеним после избора Чикажанина Барака Обаме за шефа државе.

Занимљиво је да, при том, већина упућених (што се назире и у уводнику „Вашингтон поста”) показују разумевање за право поротнице да буде „дисидент”, али се и прикључују већинском мњењу да је оптужени згрешио више него што произлази из одлуке пороте. Хоће рећи, изгледа: да тужилаштво сматрају кривим што свој напад није образложило довољно убедљиво за све поротнике, чији је председник Џејмс Мацумото штампи потврдио да је „у овом врло сложеном процесу” однос гласова, за окривљавање и против њега, варирао и до 7:5 или 5:7…

Упоредо са успоном „усамљене даме” узлећу и неверне Томе. То јест, растуће сумње у уверљивост потеза власти повремено се користе за јавно оспоравање чињеница, какво се обично виђа у телевизијским сапуницама.

Америчка опозиција шири глас, наиме, да Обама није онај за кога се представља. Да, наводно, није ни Американац, ни хришћанин, нити поборник капитализма, то јест, да је „уљез” који подрива амерички идентитет, да је фалсификовао крштеницу, да „спроводи политику у складу с његовим (очевим и поочимским исламским коренима) и западноевропским социјалдемократским (због повећаног државног интервенционизма на поклеклом тржишту) опредељењима”.

Обама све то, наравно, одбацује. Као измишљотине поражених конкурената, жељних да, по сваку цену, скрену пажњу јавности са сопствене одговорности за застрањивања која су Америку увалила у велику кризу а њега у позицију да вади кестење из ватре.

Најновије анкете показују, међутим, да опада проценат (од прошлогодишњих 48 на 34 одсто) Американаца који верују да им је председник хришћанин, док расте постотак (са 11 на 18) оних који мисле да је муслиман. Истраживања сугеришу и да грађани све више сумњају у исправност политичара уопште, тако да су се и поједине оптужбе против Благојевића за корупцију, местимично, доживљене само као налаз по коме је он део „раширених обичаја” у стилу „ти мени, ја теби”.

Раскол између доживљаја стварности, доприноси и увећању трагедија. Пакистану, на пример, пристиже недовољна помоћ, иако је генерални секретар Бан Ки Мун изјавио да нешто тако страшно никад није видео, а као један од главних разлога за помањкање солидарности наводи се слутња потенцијалних дародаваца да би хуманитарне пошиљке могле да заврше у корупционашкој мрежи која би могла да доведе и до неодговорности у руковању тамошњим нуклеарним арсеналом.

У међувремену, британска коалициона влада је предузела акцију вредну шире пажње: запитала је грађане какве би антикризне мере они понаособ најпре предузели? Добила је, извештава АП, 45.000 интернетских одговора.

Неки су зазвучали превратнички или бар иронично: да се укине монархија, да се краљичини лабудови понуде за прехрану становништва, да се кровови зграда власти претворе у повртарске засаде чији би се плодови продавали и тако попуњавали дефицитарни буџет.

Већина оваквих иницијатива неће успети, рекло би се. Упркос масовности, покличи свеколиких „неверних Тома” немају домет гласа чикашке поротничке „усамљене даме”, чија се локална моћ равна са снагом вета у Савету који кроји глобалну судбину.