Данас за доброту кажу да је глупост

Ниш – За глумца прве две вечери 45. фестивала глумачких остварења домаћег играног филма у Нишу, према гласовима публике, проглашен је Небојша Глоговац, за улоге у филмовима „Кењац” Антонија Нуића и „Жена са сломљеним носем” Срђана Кољевића. Поред ова два филма, у којима је остварио жанровски и карактерно различите главне улоге, нишка публика синоћ је уживала у Глоговчевој епизодној креацији личког полицајца у филму „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије.
– Боро из „Кењца” и Гаврило из „Жене са сломљеним носем” су слични јер су интровертни, у себи носе своје проблеме и не говоре о ономе што их тишти. Међутим, различито је порекло њихових проблема, различито се разрешавају њихове ситуације и судбине, а и последице су другачије. Једина спона ових ликова са ликом полицајца у филму „Седамдесет и два дана” јесте географска, сва тројица су слике различитости балканских душа – каже у интервјуу за „Политику” Небојша Глоговац, један од најнаграђиванијих глумаца на нишким „Филмским сусретима”. До сада је освојио два Гран прија „Наиса” за улоге у филмовима, „Клопка” и „Хадерсфилд” (2007), „Небеска удица” и „Рањена земља” (2000) и „Цара Константина” за улогу у драми „Убиство с предумишљајем” (1996)
Лик Гаврила који тумачите у „Жени са сломљеним носем” одише добротом. Колико та и таква доброта бива награђена?
Гаврило у филму излази као победник и његова доброта јесте награђена. Он добија љубав, жену која га воли, враћа се свету, комуникацији са људима, а највише себи, јер се проналази и добија нормалан живот, што је највећа награда.
Да ли је доброта, као једна од основних вредности људског духа, заборављена у модерном друштву?
Доброта је презрена, односно обезвређена. Све те узвишене и неопипљиве вредности људског духа – попут храбрости, поштења, верности, безусловног пријатељства и љубави – данас су исмејане и нису популарне. Важно је само колико сте људи преварили. Ако сте преварили много људи и притом зарадили, онда сте намазани и много сте паметни. Тиме добијате поене и нико вас неће презрети. Или, ако довољно дуго то радите, чак и они који су вас презрели у почетку, пристаће на то да сте успели. Данас су тезе замењене и у данашњем систему вредности доброта се граничи са глупошћу. То је погубно, и зато ћемо платити данак, а тада ћемо морати да се вратимо правим вредности јер су једино оне темељ људског постојања.
У филму „Кењац” тумачите лик Боре чији се основни проблем, и незадовољство, крије у томе што нема комуникацију са најближима, што је данас општи друштвени проблем?
Реч је о комуникацији и начину комуницирања, али и путевима доласка до људске душе, уз начин како ћемо некоме нешто саопштити и шта ће то да произведе у људима око нас. Некада су људи жртве робовања систему који их увлачи у нешто што они не би желели. Уколико то нису желели, онда је требало да кажу да то не желе, да се томе одупру, а не да пристану на лоше, из чега после нарасте велика мука.
У последње време, у филмовима „Кењац”, „Жена са сломљеним носем” и „Седамдесет и два дана” сарађивали сте са редитељима Антонијем Нуићем, Срђаном Кољевићем и Данилом Шербеџијом, који су генерацијски слични, али ауторски потпуно различити?
Сва тројица су различити, али су сви аутори. Они су и сценаристи и редитељи, и сва тројица су врло посвећени својим пројектима. Данилу је ово био први филм, а Срђану и Антонију други целовечерњи играни филм. Сва тројица су знала шта хоће од својих сценарија и филмова, и шта желе од глумаца. Код неких се то више види, код неких мање, али финални производи показују да су овладали материјом и да публика то препознаје.
Донедавно сте на Брионима сарађивали са Радетом Шербеџијом. Каква искуства носите из тог својеврсног уметничког кампа?
Бриони су диван амбијент, а Улисис театар који ради већ десет година има одличан концепт. Мали Брион, где смо играли представе, рајска је авантура, чиста егзотика, а та Тврђава Минор, која је после Гибралтара друга по величини изграђена аустроугарска поморска тврђава, нуди нестваран доживљај. Обрасла је смоквама, делује дерутно и запуштено, али функционише као театарски амбијент који је врло инспиративан. Мени је ово четврта сезона да радим са њима, сада сам играо у „Пијаној ноћи” и „Олуји”, а екипа која тамо ради предвођена Радетом Шербеџијом и његовом супругом Ленком, која режира представе, опчињена је тим простором, има све услове за рад, и онда даје оно најбоље из себе. Инспирација вуче јаку жељу, и резултати су добри.
Иван Аранђеловић