Довело их срце

КЛЕК – Када сам дошао у Клек преда мном су се отворили широко небо и непрегледна равница. То ме је импресионирало, а моја супруга је, знајући мој карактер, одмах проценила да ће овде бити наш нови дом. Тако говори Александар Простов Покровски однедавно становник села поред Зрењанина у коме се настанио и привукао пажњу новог окружења.

Он је пре 55 година рођен у Казању, месту са више од милион и сто хиљада становника и главном граду Татарстана, једне од република Руске федерације. Отац му је био режисер, а мајка позоришна глумица. Завршио је ликовну академију и највећи део живота бави се сликарством и афирмисао се као уметник. У својој земљи је имао 37 самосталних изложби и још шест у иностранству. Његове слике налазе се у познатим галеријама и код познатих личности из света бизниса и естраде. Прошле године је излагао и у Руском дому у Београду.

У низу признања добио је златник Салвадора Далија, као једини Рус коме је припала ова позната шпанска награда. Добио је и награду Масарикове уметничке академије у Прагу за прожимање његовог ликовног дела филозофијом Франца Кафке. Себе сматра сликарем интелектуалног реализма.

– Долазим из Татарстана у коме живе Руси, православци, и Татари, муслимани, а никад није било ексцеса на верској или националној основи. Залажем се и утичем на то да млади колико год могу Интернет замене "душом" и стварним животом, да што више користе своју креативност, мисли и руке – објашњава у кратким цртама своја опредељења Рус који је одскора и Банаћанин. Он се бави и педагошким радом, као и супруга Наталија која је била балерина, а сада је костимограф и креатор специфичног етно-стила. И она има искуства у подучавању младих уметничком плесу – балету.

– Многи људи имају паралелан живот, онај у стварности и онај који сањају, који је у њима. Ја сам међу таквима. Често ме води срце и ја га слушам. С тим у вези је и моја намера да дођем и да живим овде. Прошао сам много земаља, али ми се Србија свидела. Људи су непосредни, комуникативни. Нема ту никакве политике. Пре неки дан на улици држим незапаљену цигарету у устима, а човек прелази улицу, силази са бицикла и пита ме да ли ми треба упаљач. Српски народ заслужује другачији третман у свету, достојанствен је и доследан и то се примети чим се дође овамо. Увек разликујем бизнис и стваран живот у коме је човек окружен разним лепотама. Мислим да су људи овде ближи овом другом и због тога ми се допадају. И они дозвољавају да их води срце – каже Александар.

Поред уметничког стварања брачни пар планира да се у Зрењанину ангажује у педагошком раду и већ их траже школе сликања и балета.