Калгари, хлеб, чоколада и латински

Својевремено док сам био студент у Београду почетком 1980-тих година, слушао сам BBC World Service на енглеском. Кратки радио таласи се одбијају од јоносфере, програм је могао да се чује добро само ноћу, а ја сам тада највише и радио своје графичке радове (домаће задатке) за факс, који су на грађевинском факултету били обимни. Један од сталних BBC програма је био и прилог “Letters from America” које је писао (и читао) неки британски дописник из Америке, звао се Allister Cook.

Ту сам први пут почео да сазнајем о обичајима и културним разликама новог континента и Европе. После, кад је почео рат у бившој Југи, ја сам већ био увелико у Канади, Allister Cook се укључио у медијску хајку на Србе па ми се и он (као и многи други) тотално згадио.

Како да објасним како се осећа неко као ја ко је пола живота провео у Србији, а пола овде? Адекватна метафора је један стари филм “Хлеб и чоколада” – снимљен је почетком 1970-тих, али један од оних који се никад не заборавља. Овде у Калгарију има један биоскоп који приказује старе стране филмове а често и нове авангардне, као Музеј Кинотеке у Београду.

На пример, сви Кустуричини филмови су приказани у том биоскопу. Пре једно 15 година је био приказан филм “Хлеб и чоколада”. Ја сам га видео раније кад сам био тинејџер у Београду, на телевизији, тада нам је слика још увек била само црно-бела. Међутим, невероватно је колико су ми се сцене из тог филма урезале у памћење, јер сам се многих сцена сетио кад сам га гледао 20-так година касније.

Да не причам много о филму, ради се о италијанском емигранту који живи у Швајцарској, ту и тамо стиче и усваја понешто од швајцарске културе, али никад довољно да би постао прави Швајцарац, а после много година није више ни онај исти Италијан какав је био раније, почиње све више и више да се грози својих Италијана после сваке посете Италији . . . Човек ни на небу ни на земљи, изгубљен негде у Алпима, на пола пута између Швајцарске и свог родног југа Италије.

(/slika2)

Понекад мислим да је то судбина сваког емигранта, на страну космополитизам у који се сви ми образовани емигранти начелно кунемо . . . .

Говорио сам енглески течно кад сам дошао у Канаду средином 1980-тих, значи нисам морао овде да идем на курсеве језика. После око 18 месеци живота у Канади почео сам да мислим на енглеском. Сањам, и у сну разговарам са пријатељем из Београда, који ме у сред сна пита “зашто говориш енглески самном?”, будим се нагло, хладан зној по челу.

Губитак мишљења на свом језику је био чудан осећај, као да сам изгубио део себе. После неког времена сам одлучио да ћу да ”мислим” на српском, до краја живота, иако владам енглеским једнако добро као и српским. За сваки случај. Мислим да сам још пре 15-так година одлучио да умрем као Србин са канадским пасошем.

Има заиста Канађана са којима може да се разговара о свему, али нема таквих много, за ових 25 година сам срео једва шачицу људи који имају сличне погледе на живот и на свет као ја, и сличан ниво образовања. Већина људи овде су или тотални игнорамуси (са изузетком познавања своје струке), или су пак незаинтересовани да чују мишљења другачија од својих, или су религиозно затуцани што одређује њихов поглед на свет са којим ја лично немам ништа заједничко.

Можда то и објашњава зашто се углавном дружим са Србима, или са другим образованим емигрантима.

Међутим, дружење овде нема исто значење као код нас. И ми Срби овде једни друге позивамо на вечеру минимум недељу дана унапред. Радни дан почиње касније (између 8 и 9 ујутру) али се и завршава касније (5 сати по подне), док се стигне кући већ је скоро 6 по подне, ако имаш децу водиш их на часове клавира или на фудбал или на балет, итд. – другим речима за дружење ти преостају викенди. За годишњи одмор свако збрише негде у свом правцу, који може да буде било где на 360 степени пуног круга, јер овде живе људи из целог света.

(/slika3)

Интернет је фамозна ствар. Сва срећа да је измишљен. Рецимо, могу да прочитам поезију Десанке Максимовић коју сам некад знао напамет, а после више година је заборавио. Има књига на српском језику у градској библиотеци у Калгарију, многи емигранти су поклонили своје књиге библиотеци, поготову многи који су умрли без деце. Међутим, избор је сужен, и обично није било онога што сам ја тражио. Али, сад је ту интернет. Није лако описати доживљај поновног читања истих редова од којих ми се кожа јежила још оних давних младалачких година, редова који нисам видео деценијама. Од Крваве Бајке о стрељању ђака у Крагујевцу, преко “Покошене ливаде” до на пример “Не, немој ми прићи...“

Да, знам, има свега овог и на енглеском, Јејтс, Томас Дилан, Шекспир, итд. али то није постао део мене, јер нисам овде ишао у средњу школу (мада сам овде магистрирао и докторирао у својој струци).

Некако сам дошао до закључка да се ми као личности формирамо негде до завршетка средње школе. Касније студије на универзитетима су све уже и уже усавршавање. Право образовање је оно које даје ширину. Зато никад нећу заборавити своју 6. београдску гимназију. Према тој школи се осећам као дужник који свој дуг никад неће моћи да отплати.

Сваки пут кад год сам дошао у Београд за све ове године, осећао сам потребу да се прошетам поред те зграде, мада ми већ давно није успут. Неке ствари у животу научимо да ценимо и поштујемо много касније, тек кад довољно проживимо и обиђемо цео свет, барем је такво моје искуство.

Сећам се и дан данас првог часа латинског у првом разреду гимназије. Пре почетка часа мислио сам у себи “шта нас ког врага терају да учимо мртав језик, који нико не говори?” Улази омања црна жена, звала се Власта, 45 кила са све креветом, почиње да држи предавање још од самих врата док хода према катедри. Првог часа научили смо правила читања, и свако од нас их је применио и прочитао по један параграф на новом језику за тих 45 минута – а било нас је 40 у разреду! Прва реченица је гласила “Puela properat!” – у преводу, “девојка жури”. Та жена нас је научила да будемо вредни.

У центру Калгарија се налази популаран шпански ресторан “La Puella”. Никад нисам никог морао да питам шта то значи, само зато што се сећам и дан данас прве реченице са часа латинског језика . .

Небојша (Неша) Илић, Калгари, Канада