Ф(р)азе штрајка

„Врућа социјална јесен”, фраза толико пута поновљена претходних година, по домету (не)оригиналног прети да са трона отрцаности смакне комплетан вербални опус коментатора фудбалских утакмица српске репрезентације, па и „планом и програмом утврђен” тематски оквир за писмени задатак у првом тромесечју, познат и као „зрије жута јесен, корпу воћа носи”. Излизана попут блокеја на поштарским ципелама, синтагма одавно више не узбуђује никог, и мало ко стварно мозга о проблему који чучи у њеном дворишту довољно голем да побуди, не трему, већ инфаркт друштвеног миокарда. То јест, мало ко док улице не падну под опсаду.

Димензије опасности од свикавања на традиционалне претње лумпенпролетеријата да ће првог септембра блокирати улицу, пругу, предузеће, мост, министарство, дом војске и зграду задруге отуда су мерљиве једино са интензитетом шока који нас стрефи за воланом кад схватимо да за допремање трудне нам супруге до „Народног фронта” имамо шест минута, а љутитим радницима у кампу на улици не пада на памет да саобраћајницу ослободе још цирка 16 сати. Једнак је и бес тинејџера када повеже да ће сваки радни дан којим му је због учитељског незадовољства пролонгиран распуст морати да отплати омиљеном му суботом.

Кога онда морално кривити за колапс када наступи? Државу, која се на захтеве плавих крагни 364 дана годишње одазива колико и глуво куче, или раднике који у очају потежу најљући штрајкачки принцип: „Ако ми гинемо, сви ћете са нама”.

Три велике претње до сада упућене су јавном функционисању градова у Србији. Таксисти и аутопревозници из петнаестак удружења оштре се да 1. септембра паркирају посред најпрометнијих улица ако влада не усвоји захтев о одлагању фискализације и смањењу намета на гориво и регистрацију, прослеђен јој још зимус после незапамћеног хаоса у Београду на минус десет. Наставници учлањени у Унију синдиката просветних радника Србије истог ће дана са престоничког Трга Николе Пашића пешице у шетњу до зграде владе, јер, веле, министар Жарко Обрадовић од априла није мрднуо да спроведе Програм за стабилан образовни систем (читај: повећа им плате), а 18.000 грађевинских радника планира да 8. септембра обустави рад на свим градилиштима на један сат како би подсетили државу да од опроста милијарду ненаплаћених евра нема ништа и да више не пристају да гледају како страни неимари добијају тендере, а домаћа оператива због неликвидности умире као сужањ.

„Врућа социјална јесен” до септембра ће остати новинска вест коју ретко ко чита, држава ће у скученом простору под гвозденом шапом ММФ-а покушати да покрпи штоф без конца, а грађани ће опет проћи најгоре, док чекају да се улица одблокира, деца крену у школу и рокови за изградњу објеката плаћених из њиховог џепа испоштују. До следећег августа када ћемо опет превртати очима на отрцану фразу, без идеје како да је стварно избацимо са новинских стубаца.