А палачинки – нема

Наш народ, потрошачки, на срећу, много дуже памти од власти свих боја. На сам помен да нечега нема или га неће бити довољно, баш као што се то догађа последњих неколико седмица са уљем, млеком или шећером, свеједно којим су се редоследом празнили рафови у нашим хипермаркетима, самопослугама или дућанима на ћошку улице, он је улазио у продавнице и куповао све што му се нашло под руком. Зајмио је, давао чекове, улазио у минусе, зелене, црвене, а роба је нестајала као у пожару.
Нису помагала „бенседин” уверавања министара да нема разлога за јагму, јер ми, Србија, имамо довољно шећера, уља и млека и да „они” не виде ниједан ваљан разлог што тих животних намирница – нема. И то баш усред лета. Историјско памћење, али и свакодневно очевидно уверавање, да млека, шећера или зејтина нема на полици, било је довољно да се роба разграби, али, да мука буде већа, нова не стиже.
Да ли је могуће да се опет суочавамо са несташицама као у време санкција, хиперинфлације или ратних страхота? Хоћемо ли, опет, као у времена за која смо сматрали да су дефинитивно иза нас, стајати у редовима за пар литара зејтина, два килограма шећера или литар млека? Да ли увелико приватизовану привреду или владу пуних уста неспутаног и слободног тржишта треба подсећати на бонове и рационисану расподелу? Је ли то решење?
Као што се види код нас је готово све могуће. Приче ресорних министара, од трговине, пољопривреде, па и премијера, који „несташним” произвођачима и трговцима прете силом инспектора, падају у воду самим погледом у празне рафове, где су се до јуче налазиле кесе са шећером, боце са уљем или паковања млека.
Озбиљност владе, и њених привредних ресора, међутим, не мери се претњама и појачаним инспекцијским надзором већ управо нечим што тржиште, коме смо се срећом приклонили, само по себи налаже – интервенцијама. Конкретним, робустним, мерама. Да у случају поремећаја на тржишту или драстичних поскупљења, каква су сада са млеком, уљем или шећером, реагује тржишно – да из својих робних резерви или хитним интервентним увозом изнесе у продавнице јефтинију робу и своје злочесте и картелизоване снабдеваче натера у ред.
Цене хране слободно се формирају. Богу хвала држава је одустала од њихове контроле. И то је добро. А шта не ваља – да не зна шта јој се дешава испред носа. Да не прати билансе производње, потрошње извоза и резерви. Не зна шта има и шта јој понестаје и не уме благовремено да реагује. Зар је морало довде да дође да би инспектори за викенд добили налоге да се разлете по земљи не би ли открили ко то крије робу и манипулише залихама.
У Европској унији би за оскудицу млека или шећера и портири надлежних министарстава поднели оставке, а камоли шефови кабинета. Код нас се министри у немоћи утркују у јавном ишчуђавању – како је могуће да нема шећера, млека и уља. О евентуалним оставкама – сачувај боже. Ни за веће ствари их није било, што би сада. Ко ће то да учини зато тога што не могу да се испеку палачинке, јер нам за њихово спремање, поред брашна и јаја, које за сада имамо, недостају млеко, уље и шећер. Ајте, молим вас.