A palačinki – nema

Naš narod, potrošački, na sreću, mnogo duže pamti od vlasti svih boja. Na sam pomen da nečega nema ili ga neće biti dovoljno, baš kao što se to događa poslednjih nekoliko sedmica sa uljem, mlekom ili šećerom, svejedno kojim su se redosledom praznili rafovi u našim hipermarketima, samoposlugama ili dućanima na ćošku ulice, on je ulazio u prodavnice i kupovao sve što mu se našlo pod rukom. Zajmio je, davao čekove, ulazio u minuse, zelene, crvene, a roba je nestajala kao u požaru.
Nisu pomagala „bensedin” uveravanja ministara da nema razloga za jagmu, jer mi, Srbija, imamo dovoljno šećera, ulja i mleka i da „oni” ne vide nijedan valjan razlog što tih životnih namirnica – nema. I to baš usred leta. Istorijsko pamćenje, ali i svakodnevno očevidno uveravanje, da mleka, šećera ili zejtina nema na polici, bilo je dovoljno da se roba razgrabi, ali, da muka bude veća, nova ne stiže.
Da li je moguće da se opet suočavamo sa nestašicama kao u vreme sankcija, hiperinflacije ili ratnih strahota? Hoćemo li, opet, kao u vremena za koja smo smatrali da su definitivno iza nas, stajati u redovima za par litara zejtina, dva kilograma šećera ili litar mleka? Da li uveliko privatizovanu privredu ili vladu punih usta nesputanog i slobodnog tržišta treba podsećati na bonove i racionisanu raspodelu? Je li to rešenje?
Kao što se vidi kod nas je gotovo sve moguće. Priče resornih ministara, od trgovine, poljoprivrede, pa i premijera, koji „nestašnim” proizvođačima i trgovcima prete silom inspektora, padaju u vodu samim pogledom u prazne rafove, gde su se do juče nalazile kese sa šećerom, boce sa uljem ili pakovanja mleka.
Ozbiljnost vlade, i njenih privrednih resora, međutim, ne meri se pretnjama i pojačanim inspekcijskim nadzorom već upravo nečim što tržište, kome smo se srećom priklonili, samo po sebi nalaže – intervencijama. Konkretnim, robustnim, merama. Da u slučaju poremećaja na tržištu ili drastičnih poskupljenja, kakva su sada sa mlekom, uljem ili šećerom, reaguje tržišno – da iz svojih robnih rezervi ili hitnim interventnim uvozom iznese u prodavnice jeftiniju robu i svoje zločeste i kartelizovane snabdevače natera u red.
Cene hrane slobodno se formiraju. Bogu hvala država je odustala od njihove kontrole. I to je dobro. A šta ne valja – da ne zna šta joj se dešava ispred nosa. Da ne prati bilanse proizvodnje, potrošnje izvoza i rezervi. Ne zna šta ima i šta joj ponestaje i ne ume blagovremeno da reaguje. Zar je moralo dovde da dođe da bi inspektori za vikend dobili naloge da se razlete po zemlji ne bi li otkrili ko to krije robu i manipuliše zalihama.
U Evropskoj uniji bi za oskudicu mleka ili šećera i portiri nadležnih ministarstava podneli ostavke, a kamoli šefovi kabineta. Kod nas se ministri u nemoći utrkuju u javnom iščuđavanju – kako je moguće da nema šećera, mleka i ulja. O eventualnim ostavkama – sačuvaj bože. Ni za veće stvari ih nije bilo, što bi sada. Ko će to da učini zato toga što ne mogu da se ispeku palačinke, jer nam za njihovo spremanje, pored brašna i jaja, koje za sada imamo, nedostaju mleko, ulje i šećer. Ajte, molim vas.