Повратак седам самураја

Од нашег специјалног извештача

Венеција, Лидо- Броје се сати до финала 67. Венецијанског фестивала, свечане доделе „Златног лава” и осталих фестивалских одличја према одлуци жирија којим до вечерас председава Квентин Тарантино.

 Тешко је чак и наслутити ко би могао бити главни овогодишњи лауреат, јер је међу 23 такмичарска филма велики број оних који заслужују високе оцене. Али, не и оне највише. Такмичарски филмови су ове године прилично изједначени и тешко је издвојити један који је у потпуности освојио и критику и публику, осим евентуално француског филма „Трофеј” Франсоа Озона или руског филма „Врапци” Алексеја Федорченка, који по много чему ипак не припадају уобичајеном филмском укусу овдашњег председника жирија који, на срећу, ипак одлуке о наградама не доноси сам. С обзиром да се данас у Венецију враћа Софија Копола, ауторка такмичарског филма „Негде” и с обзиром на познату, некадашњу љубавну причу између ње и Квентина Тарантина, логично је за претпоставити да ће се она наћи на списку награђених аутора.

 Како било, тек сама фестивалска завршница донела је још неколико занимљивих филмова међу којима су јапански „13 атентатора” Такешија Миикеа, амерички „Барнијева верзија” Ричарда Џ. Луиса и немачки филм „Три” Тома Тиквера. Ван конкуренције приказан је и амерички филм „Град”, који је режирао а у њему и глуми – Бен Афлек.

 Миике је пријатно изненадио својеврсним римејком култног Куросавиног филма „Седам самураја”, драмом о сукобу добра и зла, делом у којем се аутор са дубоким поштовањем опходи према филмском жанру, делом савршене кореографије и режије, али и филмом са покољем неслућених размера (Миике је познат по филмовима у којима су углавном сви протагонисти на крају мртви)...

 Горко-слатка комедија „Барнијева верзија” Ричарда Џ. Луиса који се својевремено прославио телевизијским серијалом „ЦСИ: Лас Вегас”, са изванредним Полом Ђаматијем у главној улози, од оне је врсте филмова који се са лакоћом заволе. Ђамати игра лик америчког Јевреја, немилосрдног продуцента успешне канадске телевизијске серије, чији је први брак пропао јер му се супруга убила, други такође јер се још у ноћи венчања заљубио у своју будућу трећу жену са којом је успео да оствари љубав свог живота настављајући да живи уз алкохол, ноћи по баровима и уз преносе хокејашких утакмица, потискујући чињеницу да је својевремено стицајем околности убио свог најбољег друга. Овај 130-минутни, забаван и духовит филм у којем још играју и Мими Драјвер и Дастин Хофман, настао је према књизи М. Ришлера. Пол Ђамати је у њему изврстан. Улога за Оскара.

 После неколико година лутања по свету и не сасвим успешних филмова, немачки редитељ се вратио на родно тло и у Берлину снимио филм „Три”, драму о необичном (боље рећи – неочекиваном) љубавном троуглу, са којим је још једном показао своје редитељхске вештине и несумњиви таленат. Филм прати свакодневицу љубавног пара интелектуалаца и конзумената уметности, који заједно, а без деце, живи већ 20 година, сасвим конфорним али не и нарочито узбудљивим животом. Ситуација се изненада мења појавом Адама, наочитог доктора наука, човека и физичке и духовне лепоте, у којег се и жена и мушкарац заљубљују и са којим једно друго варају. Тиквер је уз помоћ троје изванредних немачких, пре свега позоришних, глумаца успео да од оваквог шокантног садржаја начини сасвим нормалну животну причу, изненадно окрећући филм у правцу горко-слатке комедије. Филм „Три” тако, од класичне и толико већ пута виђене драматуршке матрице „двоје се воле а трећи им смета”, постаје и веома свеж и веома занимљив...

 Да зачини последње фестивалске дане, на Лидо је заједно са колегама глумцима Џоном Хејмом и Ребеком Хол, стигао и Бен Афлек и то као редитељ али и глумац у филму „Град” који је приказан ван конкуренције.

„Град” је други редитељски пројекат ове холивудске звезде, крими-филм у којем публика неће пронаћи ништа ново, али ће се ипак уз њега довољно забавити...