Црни петак

ЦРНИ ТЕРОРИСТИЧКИ ПЕТАК уочи пете годишњице напада Ал каиде на САД. Серија терористичких акција у Азији изазвала је трагичне последице. У Авганистану, Индији, Пакистану и Ираку – избројане су десетине мртвих и стотине рањених – а свет је на најсуровији начин још једном опоменут да тероризам није побеђен.

Модерна прича о тероризму, условно речено, везује се за 11. септембар 2001. године и спектакуларне ударе Осаминих следбеника на Њујорк и Вашингтон. За САД и западни свет био је то драматичан шок после чега су уследили и конкретни одговори. Америка је прогласила рат тероризму.

Већ неколико недеља касније, 7. октобра 2001. године, почела је војна инвазија на Авганистан. Операција је имала неколико циљева: рушење тамошње диктатуре талибана, разбијање терористичке мреже Ал каиде и хватање Осаме бин Ладена.

Крајем 2002. амерички председник Џорџ Буш огласио је нови циљ у рату против тероризма – Ирак. Напад је уследио 20. марта 2003. У великој војној акцији, са САД на челу, учествовало је 48 држава. Ирак је брзо поражен, оборен је режим Садама Хусеина, нешто касније диктатор је ухваћен и данас је на оптуженичкој клупи.

Пет година после септембарског терористичког пира амерички војници и међународне трупе још су у Авганистану и Ираку. У међувремену терористи нису мировали: остале су упамћене њихове акције у Мадриду, Лондону...

Биланс борбе против тероризма, посебно за САД, готово је катастрофалан. Рат већ траје дуже него онај против Хитлерове Немачке без наговештаја када и како би могао да буде окончан. У Ираку и Авганистану се гине више него икад, а светска јавност све се гласније буни против продужетка војевања.

Одговарајући на питање немачког недељника "Шпигл" да ли је у протеклих пет година уопште учињен напредак у рату против тероризма Збигњев Бжежински, бивши амерички саветник за безбедност, одговара: "И да и не". Чињеница је да од 2001. у САД није било терористичких акција, али су Американци, на другој страни, примењујући огромну силу и не хајући за туђе огромне жртве, драматично допринели јачању корена тероризма у исламском свету.

Било би, дакле, сасвим једнострано, упирати прстом искључиво у муслимански свет као кривца за бујање тероризма. Посебно уколико такве оптужбе прати покушај да се ова "болест" искорени искључиво пушком и бомбом. Само диктатуре, без скрупула, уништавају противнике. Демократске државе или оне које се тако представљају требало би да користе нека друга "оружја".

СУМЊЕ О ПОСТОЈАЊУ ТАЈНИХ ЗАТВОРА ЦИА званично су потврђене. Председник САД признао је да је америчка обавештајна агенција, у тајном рату против терориста, користила центре у иностранству.

Први наговештаји о постојању тајних затвора ЦИА појавили су се у новембру прошле године у "Вашингтон посту" и извештајима организације за заштиту људских права Хјуман рајтс воч. Нагађало се тада да је ЦИА, у оквиру  антитерористичког програма, развила интерконтиненталну мрежу за праћење, прислушкивање, хапшење и ислеђивање сумњивих особа и терориста. Претпостављало се да се ова тајна мрежа простире од Тајланда и Авганистана до Европе. Конкретних доказа, међутим, није било.

Најбучније су на ове сумње реаговали Европљани. Пре свега због гласина да су управо на Старом континенту – у Пољској и Румунији – скривени неки тајни затвори. Прозване државе су, наравно, све демантовале, али је клупко почело лагано да се одмотава.

Према непотврђеним информацијама америчке ТВ мреже Еј-Би-Си, први тајни затвор ЦИА отворен је 2002. године у Тајланду. На подужем списку могућих локација појављивали су се и Кабул (Авганистан), Каиро (Египат), Аман (Јордан), Багдад (Ирак), Рабат (Мароко), Алжир, америчка база Гвантанамо (Куба) и британско острво Дијего Гарсија у Индијском океану. Говоркало се и о авионима-затворима који су слетали на аеродроме у Франкфурту, Рамштајну (Немачка), Ларнаки (Кипар), Инџирлику (Турска), Бакуу (Азербејџан), Палма де Мајорки (Шпанија), Сарајеву (БиХ) и Скопљу (Македонија).

Коначно, Бушово признање отвара, наравно, простор за многобројна питања. Знатижељници очекују да се објави потпуни списак тајних затвора ЦИА у свету, али ће бити и оних – знатно непријатнијих – који ће се интересовати за третман затвореника и њихове судбине.

У потрази за одговорима сигурно неће бити пардона. Јер, како закључује угледни немачки дневник "Франкфуртер алгемајне цајтунг", реч је о "прљавом тајном рату против тероризма" који је представља најгрубље кршење основних људских права.