Кошарка без мина

Један бивши председник Кошаркашког савеза Србије рекао ми је не тако давно да су сви наши селектори од 2002. до 2006. били – минирани! Нисам успео да сазнам ко је минирао Вујошевића, Обрадовића и Шакоту, али знам да је мислио на неке клубове и менаџере. Наводно, сви се боре за своје „квоте” у националним селекцијама, јер кад имаш играча под државном заставом можеш боље да га продаш… Па кад твог кошаркаша не позову у кадетски тим онда ти, тако је кажу било, можеш да опозовеш свог сениора. Не директно већ кроз другарски савет да би му било боље да прескочи неки шампионат да се не би, не дај боже, повредио и тако ризиковао вредан уговор… Руку на срце, давно су прошла времена кад се за репрезентацију играло и с једном ногом…

Зашто помињемо ово сада, кад смо четврти на свету, што је, без сумње успех? Да бисмо показали како је готово преко ноћи дошло до тога да се за репрезентацију опет изгара, да она опет игра модерно, да је опет међу најбољима. Јер још су свеже успомене на крахове од 2003. до 2007. године, када је Зоран Славнић смело сео на клупу од које су сви бежали ко ђаво од крста, без праве подршке Кошаркашког савеза који се сакрио иза његовог имена.

А онда је почасни председник КСС-а Бора Станковић позвао Душана Ивковића и рекао му: „Мораш да се вратиш на место селектора, јер овако више не иде”. И тако је Ивковић прекршио своје правило да се нипошто не враћа на стари посао, испраћен бригом пријатеља „шта ће му такав ризик под старе дане” и надом непријатеља да ће и он оставити кости на „минском пољу”. Морао је да почне из амбиса, од квалификација за „Евробаскет 2009” с обећањем да ћемо да се пласирамо на Олимпијске игре у Лондону 2012. и тамо бити озбиљни кандидати за медаљу. И признао је да је сребрно одличје лане у Пољској било „преурањено”, јер је задатак била само виза (7. место) за Мундобаскет у Турској. Догодине у Литванији медаља ће бити обавеза, а све испод петог места (последње које би требало да гарантује учешће на играма) био би неуспех.

Да се вратимо на „минирање” и како је на то Ивковић имун. Једноставно, његов ауторитет је толико велики да нико не сме ни да помисли да му се меша у посао а камоли да то ради. Даље, он зна све о кошарци, али и о онима који вуку конце у нашој кошарци. Његовим повратком престало је време „демократије” и пребацивања одговорности на друге, јер је све виталне обавезе преузео на себе. Неки чланови Управног одбора су му замерили на томе што се понаша као председник савеза, мада ту греше и они и он: јер да они раде свој посао како треба не би могао он ту да се меша, а он – јер је у једном тренутку заиста почео да води политику савеза.

Дакле, Ивковић је успео да докаже две ствари – да наша кошарка и даље вреди и да нам је савез пун слабости, јер да није тако не би селектор из свог џепа финансирао сва своја службена путовања у последњих годину дана обилазећи кандидате за државни тим. Ако привуче још неког спонзора можда се скупи и за његову плату и за премије играчима…